Mi civili treba samo da se pojavimo u deset do osam i da isključimo telefon.  Ne moramo da idemo na probe, nema frakova, vucaranja instrumenata po prevozu, ne moramo čak ni da znamo šta je na programu.  Deset do osam, isključi telefon. Parter, levo, VIII red, sedište 1. Od 2003. godine, to je moja stolica za putovanja.  Beogradska filharmonija me vodila na najlepša mesta ovog sveta, sa njom sam proputovao vasionu, sve planete i mlečni put, zatvorenih očiju i to sve sedeći na slovenačkoj stolici od skaja u Kolarcu.
 
Veber i orkestar Beogradske filharmonije su me prvo sa lovcima odveli u šumu, preciznije Wald. Onda nam se tamo desilo nešto vrlo dramatično, bilo je povuci – potegni, nisam se puno uplašio – spasio nas je maestro Pjole, sve se dobro završilo.
 
Truba me ne smiruje, ni na bojnom polju niti u kafani.  Tine Ting Helset je virtuoz na trubi, što ja  naravno ne mogu da procenim, ali mogu da vidim trubače Beogradske filharmonije u publici kako oduševljeno aplaudiraju svojoj koleginici iz Norveške.
 
Finalno delo je razlog moje velike ljubavi prema Beogradskoj filharmoniji.  Orkestar me vodi na ovozemaljske i vanzemaljske destinacije. Malo letiš, malo lebdiš, uživaš u izvedbi Šenbergovog Bramsa.  Ne moraš da budeš muzičar ili muzikolog, opustiš se i tumaraš. Kada ponovo otvoriš oči – aplauz! Nasmešiš se, pogledaš oko sebe, civili oko tebe se takođe smeše, i oni su negde putovali, i oni su srećni.
 
Prelepo veče, hvala Beogradskoj filharmoniji, toliko uživanja samo zato što sam došao u deset do osam i isključio telefon.