Svako od nas ima nekog svog ko voli Bajagu. Ima, doduše, i nekog ko zove telefonom iz kafane kad počne „Bela ciganka“ od Stoje i vrišti u slušalicu, ali nećemo sad ići tako daleko. Uglavnom, raskoš ovozemaljskog života upravo je u svim tim razlikama, a lično bogatstvo u sposobnosti da se sve te razlike što dublje dožive. Stari Kinezi bi rekli „neka cveta hiljadu cvetova“.
 
Kao i svaki normalan čovek, i ja imam nekog ko voli Bajagu, s tim što je taj neko meni jako blizak i drag. To je žena koju obožavam. Jelena. Ona voli zvuk motora i kad škripe gume, a klasiku voli onaj ko razume, kažu ona i Bajaga. Ipak, ona strpljivo sedi sa mnom na svakom koncertu filharmonije potpuno koncentrisana, trudeći se da shvati šta je to meni tako uzbudljivo u tom nepreglednom nizu harmonijski poređanih tonova, zašto se nasmejem kad čujem neki citat ili parafrazu, zašto samo sklopim oči i naježim se kao živina iz supe kad se prolomi neka unisona završnica. Ona vidi i razume genijalnost kompozitora koji je u svojoj glavi, sa mahnitom posvećenošću, ton po ton, melodiju po melodiju, naslagao partituru za svaki pojedinačni instrument, ali tvrdi da ne oseća ono što osećam ja. Ali zato kad na Bir festu sa stejdža zagrmi: „Verujem – a Beograd peva“, ona iz sveg glasa ne veruje. I ja je i dalje obožavam i želim da živim i umrem samo s njom.
 
Kao i svaki normalan čovek, ja imam i nekog ko u malom prstu drži sve terce, kvinte i kvarte ovog sveta, harmonije, disharmonije, flažolete i alikvotne nizove, ko sad, ovog trenutka, posle tri deci rakije iz glave može da odsvira barem četiri simfonije. To je moj drug iz osnovne škole Boris Brezovac, violista u Beogradskoj filharmoniji, prijatelj, otac, buntovnik i sobni stendap komičar. On razume moju strast prema muzici Edija Vedera i podržava me u ideji da konačno kupim ukulele. Dok se nekad prisećamo rane mladosti sedeći u skupim pantalonama na ’ladnom betonu i pušeći cigarete kao da se krijemo od keve, on voli da mi priča zašto su skoro svi veliki kompozitori umrli od polnih bolesti, kako je Čajkoš naglas umro, Šostak odbranio Staljingrad, Bah izmislio muziku. To je jedini čovek koji je skupio hrabrost da Peđi objasni da ne grešimo mi, već anglosaksonski ostatak sveta kad akord H beleže kao B. Uglavnom, Breza raste u gadnog starca i kad mu se pomenu neke moderne karamelizovane kompozicije, samo se namršti i kaže: „Ne volim muziku za široku upotrebu“. Dobro, i to je bolje nego da se svađa s televizorom dok traju vesti. Moja pokojna baba je govorila: „Svaka luda ima svoje veselje“.
 
Jelena, Breza i ja našli smo se prošlog petka na ničijoj zemlji. I jeste, kao i na svakoj ničijoj zemlji, tlo je bilo minirano. Bio je to koncert „Za avanturiste“ Beogradske filharmonije na Kolarcu čija je udarna tačka bilo četrdesetominutno izvođenje kompozicija iz sada već mitskog serijala filmova o britanskom tajnom agentu 007, čuvenom Džejmsu Bondu. Takav koncentrat razlika na tako malom prostoru jednostavno je morao da promeni svet. Barem ovaj naš. Uz tonove koje zna cela planeta, one koji su pratili tajnog agenta dok bez padobrana skače iz aviona, pogađa iz pištolja sa sto metara ravno u oko, u savršeno krojenom odelu obara svetski rekord na 110m s preponama u isto vreme simultano flertujući sa četiri žene i objašnjava barmenu kako se pravi njegov pogrešni martini, počela su da se dešavaju čuda: Jelena se naježila, telo joj je treperilo u uzbudljivom taktu kompozicije. Breza se smeškao karamelizovanim tonovima. Ja sam zamišljao Bajagu i Šostaka kako stoje za šankom i dele pivo iz iste krigle. Sve do isforsirano dramatičnog kraja ovog populističkog muzičkog dela koje je toliko dopadljivo da je sarkastično, kad se od unisonog zvuka apsolutno svih instrumenata simfonijskog orkestra, pojačanog električnom gitarom, basom i bubnjem, tavanica srušila i iznad nas ukazalo nebo. A nebo je bilo idealna kulisa da orkestar na bis izvede jednu od najsentimentalnijih modernih kompozicija, čuveni „Skyfall“ iz istoimenog filma sa Denijelom Krejgom. Truba koja je pevala, iako ni izbliza tako kabasta i nesrećno zaljubljena kao Adel, bila je možda i tužnija od ove popularne pevačice. Stotine dlanova se sudaralo, a opet, vladala je potpuna tišina.
 
Dok smo izlazili iz sale, shaken, not stirred, video sam Šona Konerija, Rodžera Mura, Timotija Daltona, Pirsa Brosnana i Denijela Krejga kako u svojim savršenim odelima stoje u foajeu, pomalo uvređeni zbog toga što ih niko ne primećuje. Instrumental koji je izvela Filharmonija, ipak, bio je jači od bilo kog individualca i da su oni zaista stajali tu, zaista zvezda ne bi bio niko od njih, već ceo orkestar. A možda su i stvarno stajali tu. Jeste, to su oni. Ili sam i ja podelio ono pivo sa Bajagom i Šostakom…