U petak 4. marta svirala sam svoj poslednji filharmonijski koncert ove sezone.
 
Program raznovrstan, četiri kompozitora i četiri potpuno različite muzičke vizije, iako idejno povezane temama smrti, opraštanja, sećanja i odavanja počasti umrlima… Od ovako ozbiljnog programskog tonusa se jedno delo otelo i podiglo adrenalinski nivo svih prisutnih u prepunoj sali Kolarca. Naše drage kolege u orkestru, perkusionisti Ivan Marjanović i Aleksandar Radulović, su ovaj put solirali na paru marimbi – kakva je to tek svirka bila! Koncert za dve marimbe solo uz pratnju orkestra je napisala Keiko Abe, jedna od najvećih virtuoza na ovom instrumentu, i izumitelj moderne, velike marimbe koju je publika mogla da čuje upravo na ovom koncertu. Naš duet je ovu virtuoznu partituru izveo briljantno, veselo i nepretenciozno, baš kao što sam i očekivala, znajući ih upravo kao takve ličnosti i kolege.
 
Sam koncert je zapravo otvorila kompozicija Cantus in memoriam Benjamin Britten, estonskog pravoslavnog minimaliste Arva Perta, za gudače i zvono. Napisan 1976. godine, u slavu upravo preminulog britanskog velikana, ovaj kratki komad je inspirisan, kao i uvek kod Perta, gregorijanskim i vizantijskim srednjevekovnim napevima i mistikom duhovne muzike.
 
Drugi deo koncerta pripao je Malerovom oproštajnom Adađu iz nedovršene Desete simfonije – jedna suma života pred kompozitorov odlazak sa ovog sveta, što je bila interpretacija jednog od naših gostujućih dirigenata prethodnih godina. Volim činjenicu da me je baš ova kompozicija ispratila na moje važno jednogodišnje putovanje izvan Beogradske filharmonije – naime retko koja orkestarska muzika može tako da me dotakne, podstakne i uzbudi, kao Malerova. I ovaj poslednji kompozitorov Adagio, baš kao čuveni Adagietto, ili poslednji spori stav njegove Treće simfonije, za mene su vrhunski muzički dometi ljubavi i čovečnosti.
 
I za kraj koncerta izveli smo Britnovu Rekvijem simfoniju. Ova moćna orkestarska muzika, lepo orkestrirana, a inspirisana tekstom latinske posmrtne mise u tri stava, podsetila me je i na Šostakoviča, i na Stravinskog, te sam samim tim uživala učestvujući u njoj. A onda na samom kraju, baš harfi su pripale poslednje duboke note, koje su ujedno završile i ceo koncert!
 

 
Nakon poslednje note u orkestru mene čeka jedna sasvim nova uloga – uloga novopečenog roditelja: moje porodiljsko odsustvo počinje upravo tim poslednjim tonom D, koji najavljuje novi početak!
 
Opraštajući se sa insajderskim svetom petka na bini Kolarca u orkestru, nešto jako lepo mi je na pameti – moje dete već uveliko zna šta je orkestarski zvuk, u njemu je takoreći od prvog dana, od samog početka ovogodišnje ‘optimistične’ filharmonijske sezone. Koliko se već naslušao raznoraznih Žar ptica, Fantastičnih i ne tako fantastičnih simfonija, Gracioznih Alborada i Priča sa zapadne strane!
 
Bez obzira na filozofska pitanja o smislu i značenju, vrlo dobro znam da se muzika ne da ograničiti i koliko god pokušamo da je objasnimo, ona svemoćno ostaje izvan, ili ako hoćete, iznad, kao suština, smisao i večita duhovna hrana. Sećajući se svog tog zvuka koji je i moje dete ove večeri slušalo, ne mogu a da se ne zapitam – da li Malerova muzika ima čak i tu moć da jedan sasvim novi život oplemeni i poželi mu dobrodošlicu na ovaj naš svet, kao što ima takvu sveprisutnu moć nada mnom?
 
Ostaje da se u budućnosti proveri koliko će se od ovog mog zanosa zaista preneti i mom još nerođenom detetu, koje treba da pređe svoj sopstveni put i koji će morati toliko toga da otkrije samo za sebe.
 
Ali ono što mogu da uradim sada, to je da zaokružim putanju ovog teksta i da početne mračne teme sumiranja, opraštanja i sećanja utkane u Malerovu, Britnovu i Pertovu muziku, preinačim u teme radosti življenja, ljubavi i davanja za nas i svu našu buduću decu.