I ovog petka, kao i inače na koncertima na Kolarcu, udobno sam se smestila na stepenicama balkona (sa sedištima sam u sukobu od prvog dana jer nema način da se na to sedište ikako smestim osim u nekoj neudobnoj fakirskoj pozi). Ne volim inače da posmatram izvođače na koncertima, ugnezdim se tako u nekom ćošku i trudim se da slušam koncert i da ne obraćam pažnju na gestikulacije izvođača, ali nekada je to nemoguće izbeći. Tako je bilo ovog puta.
 
Koncert je otvoren Janačekovom rapsodijom za orkestar Taras Buljba, u kojoj je Janaček nastojao da muzikom ispriča Gogoljevu priču upotrebom romantičarskih širokih, raspevanih melodija, tonskog slikanja određenih epizoda i dramatičnim lukom koji vodi kroz tri stava kompozicije. Orkestar se tu jako lepo snašao, dobro pratio iskusno vođenje dirigenta Fabrisa Bolona i verno preneo slušaocima Janačekovu ideju. U nastavku koncerta na programu je bio Koncert za harfu i orkestar ruskog kompozitora Rajnholda Glijera. Solista na harfi bio je maestozni Ksavije de Mestr, koji je Glijerovu ionako prijemčivu muziku, taj raspevani zvuk ruskog romantizma, tako poznat i predvidljiv, izneo tehnički savršeno i ponovo dokazao onu tezu „kako su stvari jednostavne kada ih rade profesionalci“. Svojom pojavom i svojim izvođenjem taj „Orfej u sjajnim cipelama“ uspeo je da očara publiku toliko da je u delikatnim piano mestima uspeo da nam zadrži dah, da uhvati trenutak i da nas zadrži u njemu magičnim zvukom svog instrumenta. Takvi trenuci nisu česti na koncertima i u „živim“ izvođenjima uvek bude nekog dodatnog, nepoželjnog „efekta“, i za postizanje takve atmosfere stvarno treba biti majstor.
 
Nakon pauze, romantičarski zanos iz prvog dela koncerta nastavljen je kompozicijom Čekajući avion koju potpisuje sam dirigent i koja je specifično vezana za ovaj orkestar i za Beograd. Ovo delo odlikuje zanimljiva koncepcija koja je postignuta inventivnom upotrebom perkusija i kolažiranjem muzičkih materijala. Mene je ipak, celokupni zvuk dela asocirao na muziku holivudskih filmova šezdesetih godina XX veka (konkretno mi se „javila“ Afera Tomas Kraun sa Stivom Mekvinom u tom trenutku). Ovaj „avanturistički“ koncert završen je Geršvinovom kompozicijom Amerikanac u Parizu. Osmeh na licima filharmoničara bio je prisutan od prvog takta i to zadovoljstvo u izvođenju oslikalo se i u zvuku koji su proizveli. Sve u svemu, pravi koncert sa osmehom za kraj kišne jesenje novembarske nedelje.