Osetna je praznina onih nedelja kada Filharmonija nema koncerte, jer su upravo koncerti petkom već par godina za mene neizostavna muzička terapija nakon užurbanosti i neizvesnosti radne nedelje; što neodoljivo podseća na naslov romana “Život počinje u petak” rumunske književnice Joane Prvulesku, u kojem je ispričana eskapistička priča s pozivom da se započne živeti svoj život bez obzira na okruženje. Izgleda da su ovakva opredeljenja posebno neophodna u vremenu i kontekstu u kome živimo, a uloga institucije kulture kakva je Beogradska filharmonija izrazito značajna ne samo za očuvanje klasične muzičke baštine, već i za propagiranje kulturnih vrednosti i njihovo prenošenje na mlade generacije, šireći optimizam simfonijskih razmera.
 
Iako prethodni koncert Beogradske filharmonije pripada ciklusu “Za znalce”, zbog lepote melodija i punoće muzičkih deonica ovaj koncert je zasigurno rasplamsao osećanja zaljubljenih i probudio optimizam zamišljenih, te tako ulepšao jedno zimsko vetrovito veče u osvit proleća. Bar kod mene itekako jeste! Bogat muzički program je objedinio dela kompozitora iz različitih krajeva Evrope, različitih perioda ali i najbolje muzičke tradicije, a za njihovo odlično izvođenje bio je zaslužan maestro Kristijan Mandeal, rumunski dirigent i dugogodišnji prijatelj orkestra. Koncert je obeležilo nadahnuto i virtuozno muziciranje mladog nemačko-kanadskog violončeliste Johanese Mozera, koji je snažnim i emotivnim pasažima učinio da Koncert za violončelo i orkestar u de-molu francuskog kompozitora Eduarda Laloa, podstakne osećanja sa kojima sam prošlog petka došao na koncert, prihvatajući zanosne note kao emotivne impulse.
 
Prvom i uvodom kompozicijom – “Dramatična uvertira” Vasilija Mokranjca, orkestar je pokazao izrazit senzibilitet za dela srpskih kompozitora. Za mene premijerno izvedena, ova kompozicija kako i sam naslov kazuje, nakon melodičnog uvoda donosi dramatičan i snažan muzički izraz, koji nakon suptilnog poziva flaute prerasta u optimizam satkan od lirskih melodija koje vode bogatoj orkestraciji isprepletanih tonaliteta, donoseći u konačnici gotovo svečani i trijumfalni završetak, kao konačnu nadmoć optimizma nad dramatičnošću života.
 
Koncert je završen monumentalnim delom Paula Hindemita, simfonijom “Slikar Matis”, u kojoj prevladavaju religijske teme prema motivima slikarskih dela nemačkog ranorenesansnog slikara Matijasa Grinevalda. Poslednja kompozicija kao da preispituje društvenu zbilju današnjice, jer kako ističe muzička literatura, slikar Matis preispituje smisao bavljenja umetnošću, oslikavajući nemirna i nevoljna vremena uz svu gorčinu, grubost i nepravde ondašnje svakodnevnice. Takva stanja orkestar je odlično preneo podjednako kroz snažne i potresne delove kao i lirska raspoloženja iz kojih se rađa optimizam i pobeda umetnosti nad banalizmom današnjice. Ova pobeda je i pobeda našeg orkestra koji svakog petka iznova publici prenosi nova osećanja i iskre optimizma.
 
U iščekivanju narednog koncerta Beogradske filharmonije i meni omiljene Malerove Prve simfonije, preostaje nam da život usmerimo vlastitim idejama, nadanjima i osećanjima, poput vedrine umetničkog univerzuma u koji nas uvodi muziciranje naših filharmoničara.