Pričom o Babaru, malom slonu, Fransisa Pulanka, Beogradska filharmonija je nastavila svoj edukativni program posvećen najmlađima. Dirigentska palica je poverena Milanu Nedeljkoviću, a uloga naratora Borisu Milivojeviću. Premda se čini da odabrano Pulankovo delo nije toliko komunikativno poput možda muzike nekog romantičarskog kompozitora, mališani su čitav događaj ispratili sa velikim interesovanjem i dobrom koncentracijom. Prema rečima Jelene Milašinović, koja je zadužena za odnose sa javnošću, izbor ovog ostvarenja svedoči i o tome da Beogradska filharmonija, na tragu približavanja umetničke muzike – najmlađima ipak ne podilazi. Ovoga puta, muzičko – govorni sadržaj bio je, tako, prikladno dopunjen crtežima Jelene Kosovac – Savić, čime je priča o Babaru i vizuelno približena.
 
Za razliku od prošle godine, kada smo imali gotovo paradoksalnu situaciju  (da su vaspitači,  u želji da nauče decu „prikladnom” ponašanju na jednom koncertu, iritantnim „šištanjem” zapravo sve vreme sputavali najmlađe u ispoljavanju neophodnih spontanih reakcija ), ove godine je u Sali Beogradske filharmonije bilo znatno prijatnije i spontanije, kako  uostalom i treba da bude. Ono što je najinteresantnije na (ovim) koncertima jesu, dakle, reakcije samih mališana (publike), ali i samih izvođača. Bilo je, tako, zadovoljstvo razgovarati sa dirigentom Milanom Nedeljkovićem, koji je cikluse posvećene deci nazvao „oblakom svežeg vazduha u čitavoj sezoni”, kao i sa flautistkinjom Marinom Nenadović i fagotistom Nenadom Jankovićem, koji su istakli veću odgovornost, ali i nadahnutost i veće uzbuđenje kada sviraju pred najmlađima nego pred „odraslom” publikom, prevashodno zbog toga što su jedino deca potpuno iskrena i što ih suštinski ne možete lagati.
 
Ono što je, međutim, ovoga puta na mene ostavilo najjači utisak jeste prisustvo nekolicine mališana sa posebnim potrebama i dece predškolskog uzrasta iz Škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović”, a iznad svega ozarenost na njihovim licima, koje sam pažljivo promatrala tokom koncerta. U tim trenucima se iznova zapitate kako sve možete da im pomognete, a da se oni osećaju dobro i iznad svega – prihvaćeno. Stoga  neprestano treba isticati značaj inkluzivnog obrazovanja, koje za cilj ima dugoročno unapređenje rada sa decom sa smetnjama u razvoju i iz marginalizovanih i osetljivih društvenih grupa – bez diskriminacije. U tom smislu treba pozdraviti i inicijativu Beogradske filharmonije, koja od ove godine posebnu pažnju posvećuje tzv. društveno odgovornim projektima, što se svakako može shvatiti kao još jedan apel na sve nas da se edukujemo i pomognemo našoj deci. A muzika je svakako moćan lek.