Sad u petak, na koncert klasične muzike otišla sam sama. Baš Betoven, čija je Velika fuga bila u planu, govorio je da su najtužniji oni ljudi koji su usamljeni kad su sami.
 
Na scenu je izašao Uroš Lajovic, genijalan i nekako tih u svojim pokretima. Izašla je i Tijana Milošević. Kosa joj je bila karakterno raspuštena, gusta i puna prkosa. Taj petak je, inače, u mom mikrokosmosu bio pisan kao klasična kapitalistička drama u dva čina – do dva, i posle dva. Gerilski naporan, ali zabavan na adiktivan način.
 
Počela je plovidba. U skladu sa energijom Velike fuge, više je ličila na vožnju gliserom kroz lomljeni led votke, nego na plivanje narandžastim nebom. Gudala su rešeno ubadala vazduh iznad usijanih glava izvođača. Muzika se svađala sama sa sobom. Smenjivalo se podmuklo zvocanje sistema sa krikom kreativnog individualca koji se borio protiv sopstvene predodređenosti. Krik je bio levo, tamo kod kose Tijane Milošević. Strugala je žicu i oslobađala lekovitu esenciju. Ribala mi je dušu, rešena da me u narednim minutima vrati na početna podešavanja. Majstor.
 
Velika fuga je rasla do bezobrazluka. Od takve blagosti čovek može ili da se slomi ili da podivlja. Ali ja nisam. Usred strastvene svađe, nedokazana polifonija me je poljubila. Zbunila me je smelošću. Bio je to raspletni poljubac, ultimativno prepuštanje, u samom klinču trenutka. Kako to samo savršen dodir ljubavi može, obrisao je stvarnost i vratio mi boju. Trajao je određenu večnost – doduše prekratku.
 
Posle aplauza, ispod ulične svetiljke okupila se gomila oživljenog sveta. Svi su palili sitne cigarete. Držeći porok među prstima, posmatrala sam sebe iz ptičje perspektive. Jasno sam čula muziku. Možda zato što smo se ljubile malopre, ali bila je u mom u stomaku, ne u ušima, kao što je inače običaj kad izađeš iz prostorije koju ispunjava nesnosna buka samoproglašena muzikom. Betoven mi je i dalje čuvao leđa od realnosti.
 
Vratila sam se u toplo, da vidim šta će tek Hajdn da mi uradi. U osnovnoj školi vizuelizovala sam ga kao odgovornog gospodina za klavirom, sa parčetom Esterhazi torte pored nota. Ipak, u Simfoniji broj 60, Hajdn je slobodan, svoj. Gotovo da je samo Jozef; čovek sa kojim želiš da sediš u kafani i razgovaraš o nepostojanju smrti, dok on pije crveno vino, neko veselo, napravljeno od osunčanog grožđa.
 
Shvatila sam da mi se bistri mozak, što znači da je harmonija počela da deluje. Protegla sam vrat. Koža između plećki i kičmenog stuba svojevoljno je počela da mi se rašiva. Pravila je duboku modiljanijevsku rupu na mojim leđima. Iz nje su izvirivali prvo perje, zatim nove kosti i novo meso. Veća od mene, krila su mi bez pitanja probijala bluzu i štofani sako. Hajdn je samo namignuo.
 
Iznad krova Kolarca nije bilo drugih ptica, društvo su mi pravili raštrkani snovi. Bili su svuda. Čekali su da budu ostvareni ili zanemareni, a pripadali su silnim pojedincima koji nekud već žure. Pomislila sam da je dvosmernost u letenju jedna vrlo zabavna stvar kod muzike. Što se više udaljavaš od zemlje – sve dublje ulaziš u njeno središe.
 
Opet nenadano, osetila sam zagrljaj. U nečujnom drhtaju, isparila je spoznaja o tome gde počinjem i završavam se ja, a gde Simfonija broj 60. Kao kad grliš drugu polovinu duše, doživela sam onu reakciju iz središta bića, samo bez uobičajenog bola. Nije bilo ni griže savesti, ni potisnutih suza. Sletela sam spontano. U zvuku zrelih rezonatora, živeo je mir.