Protekla filharmonijska nedelja trajala je bar kao tri, zato što se pre nje mnogo toga dešavalo. Svi znamo koliko je iskustvo sa Mehtom bilo fantastično, toliko da nas je adrenalin držao danima. Ali odmah sutradan nakon tog koncerta, započeli smo naporne probe za program povodom otvaranja sezone.
 
Svaki dan smo imali duple probe i jako težak program na repertoaru. Bez obzira na to što smo ga već izvodili, sa drugim dirigentom je uvek potpuno druga priča. Maestro Mandeal je vrlo istrajan u svojim idejama i u načinu na koji dolazi do svega što želi. To je naravno za poštovanje ali kad si prazan i kad nemaš snage, onda se treba dodatno potruditi i pronaći tu dodatnu motivaciju. Najvažnije je da na koncertu damo sve od sebe i da se ne čuje ukoliko smo umorni.
 
Osećam se kao da sam trčao maraton ali znam da sam ga istrčao, došao do kraja, a svi smo zajedno pobedili – da, mrtvi smo ali zadovoljni! Zapravo, kao što kaže naš kolega Neša, nije gotovo dok ne popijemo pivo. Tada počinje vraćanje filma unazad, od sebe, preko kolega, do dirigenta. Koliko god da smo mi kao orkestar u funkciji jedni drugih, ipak smo individue koje veoma lično doživljavaju svaki odsvirani takt. Jedno je kad sviraš, a drugo kada posle čitave nedelje ovakvih proba sedneš na to pivo i počneš da se prisećaš i porediš svoje iskustvo sa kolegama. To nam dođe kao ventil da prođemo kroz sve ponovo i da znamo šta sledeći put možemo bolje da uradimo.
 

 
Za grupu fagota ovaj koncert nije bio toliko tehnički zahtevan, (naravno uvek postoji neko mesto koje može da te „proda“), i što se nas tiče – ovo je bilo veče za kolege. Koncert je od onih koji te više psihički iscrpi jer si koncentrisan na ostale i svojim zalaganjem moraš da podržiš druge koji su do tebe, ispred ili iza… zato što je to način na koji treba da funkcionišemo.
 
Iako je Brams više simfonija nego koncert, tu već imamo prilično iskustva i nosimo se uz dosta daha. Ali Respigi je jako težak jer ima puno detalja. Zahteva mnogo koncentracije koja te jede i isisava energiju. Ali zato, svaki put kada smo stavljali Respigijevu partituru na pult otputovao bih u Rim. Slike pinija su mi toliko upečatljive. Kada se voziš ulicama to čudno drveće je uvek s desne ili leve strane. A tek fontane, ako si samo prošao bar tim glavnim ulicama Rima, sve ti je jasno. Respigijeve „Pinije“ i „Fontane“, su kompozicije koje potpuno dočaravaju atmosferu Rima i jako su mi bliske. Nadam se da smo interpretacijom uspeli to da prenesemo na publiku. Meni lično kompozicija „Feste“ ne leži, za moj utisak je suviše glomazna. Limeni duvači i perkusionisti su sigurno uživali, ali sva sreća pa su čepovi za uši standardna oprema kada su ovakva dela u pitanju. Svaka kompozicija je stvar afiniteta, ali ja se u ovoj baš i nisam pronašao.
 
Iako smo zadovoljni koncertom, iskreno, drago mi je da je gotovo. Imam dva dana za sebe, da malo spavam i oporavim usta, a onda idemo na Malerovu Petu… priča se ne završava već je samo zatišje pred novu buru!