Biti perkusionista je kao kad ideš ulicom i iza ćoška ne znaš šta te čeka, svaki ćošak donosi nešto novo. Prezanimljivo je, jer se svake koncertne nedelje tvoj posao menja. Često menjaš instrumente na kojima sviraš, a onda se zadesi ovakav koncert gde promeniš one koje ćeš verovatno samo par puta u životu svirati. Perkusionisti su dugo smatrani za polu muzičare, inače to se priča i za solo pevače, što je zaostavština nekih starijih generacija. Onda je usledila jedna sjajna školovana ekipa muzičara koja je to verovanje promenila. Na nama mlađima je da isteramo tu priču, da pokažemo i dokažemo da su udaraljke muzički instrument, a ne samo neke tuturutaljke.
 

Znam da umemo da zasmetamo ostalim muzičarima, zato što smo akustički iza njih. Često se osećamo veoma moćno, recimo kad sviramo Šostakoviča u čijim su kompozicijama udaraljke jako zastupljene i tada se osećamo onako muški, herojski. Kada smo preangažovani to znači da imamo puno instrumenta i da se svira mnogo i to u veoma tesnom prostoru, a kontrast tome su ona dva takta, u narodu popularno zvana „dva takta nesreće“ ili „dva takta omašivanja“. To su najteži momenti koje čovek može da doživi, i toliko bih voleo tada da sam prva violina ili klarinet, da sam neko ko ima solo i uvek zna gde se nalazi. Note za perkusioniste su drugačije, i kada imamo ta dva takta da sačekamo, moramo da ispratimo sve, da zapisujemo ko gde svira, da poznajemo muziku, da znamo kako se dirigent ponaša u određenim situacijama. I onda se zbog toga zbijaju šale jer se dešavalo da se ta dva takta promaše, i umesto da ustaneš sa onog „krova“ bine da bi odsvirao, ti samo ustaneš – ništa ne uradiš i sedneš. A ta dva takta su jako važna jer da kompozitor nije mislio da jesu, ona ne bi ni postojala. Skoro da se može reći da je koncentracija za taj minimum veća nego kad treba da budeš virtuoz na nekoliko instrumenata. Sredina ne postoji, odnosno postoji ali se nikad ne čuje, jer je onda to sve kao normalno.
 
U životu sam svašta hteo da budem, ali jedna od stvari o kojoj nisam razmišljao je da budem perkusionista. Na svu sreću to sam postao, u profesiji sam već petnaestak godina i još uvek me sve to mnogo loži. Svirao sam u vodu, felne, olovne ploče, ritmom vodio od španske kafane do bečke dvorane, nedavno imitirao ptičice u Respigiju… Ali sa ovim koncertom moja su se iskustva zaista upotpunila sviranjem na pisaćoj mašini, drvenim blokovima, šmirglama, hotelskim zvoncima, biciklu. Sve je to za mene bilo prvi put. U „Pervertimentu za bicikl, gajde i balone“, PBQ Baha, bilo je zaista zeznuto sa tim biciklom, jer je njegova postavka komplikovana, dosta prepravki koje je Ferce (sekretar orkestra) preuzeo na sebe, mnogo dodataka koje je bilo teško naći, sređivanje i pravljenje postolja, sirene za točak, montiranje te cevi i štimovanje da se dobije ton ce, a nismo imali nijedan snimak da vidimo kako to sve izgleda. Gajde smo tražili na sve strane, pa se ispostavilo da su baš te irske najteže da se pronađu kod nas. Nismo imali predstavu šta sve sa pucanjem balona što je naša Jelena (iz produkcije) radila, i kako da balon zasvira završni akord u vazduhu.
 

 
Od svih svojih ludorija, zaista nisam maštao da ću voziti bicikl na Kolarcu, nit’ ga u životu vozim, iako znam kako. Zezali smo se kako bi bila baš super fora da mi bicikl sklizne sa nosača i da uletim u prvi red partera. Možda bi ispalo smešno, ali prve večeri bi to zaista bila katastrofa jer je bilo starijih dama, a na drugom koncertu ovi mlađi bi mi nekako tu „vožnju“ oprostili…
 
Sa šmirglama, koje su instrumenti za Andersonovu kompoziciju, Mile (bina majstor) se mučio dve nedelje. Pa smo ih menjali, dovodili jedne druge do ludila, ali na kraju smo napravili dva seta za dve večeri. Da bi komad zvučao kako treba, bilo je potrebno napraviti šmirgle sa manjom i većom granulacijom, koje smo svirali u duetu moj kum Radoš i ja.
 

 
Pisaća mašina, za istoimeni Andersonov komad, kao „instrument“ se sastoji iz tri zvuka – tipki, zvonca sa strane, i povlačenja celog odeljka za papir koji mora u tom trenutku da udari, ne može samo da se povuče. I plus mora da bude papir koji se na kraju izvuče. Sviranje na njoj je zahtevalo vežbu koordinacije, i naravno, da si sve vreme u interakciji sa orkestrom.
 
Pred tu kompoziciju sam dve večeri zaredom imao tremu. Čovek ako ne izađe sa tremom znači da je prestalo da mu bude stalo. Moraš imati tremu! Trema iz čoveka iznese nešto što ne zna da ima. Ona probija tvoje granice. Najviše je treme bilo zato što pisaća mašina može tehnički da zakaže. Dve tipke ako stisneš u isto vreme, ti si svoje završio nekih pet sekundi dok je ne vratiš nazad, a za to vreme prođe jako puno muzike. Inače, svirao sam na porodičnoj mašini koja me nije izdala! Ona nosi istoriju moje porodice, tako da su, eto, i moji preci bili sa mnom dve večeri na Kolarcu.
 

 
Skoro pred svaku numeru izvodio sam skečeve, u njima sam se odlično osećao zato što mi je data potpuna sloboda. Najteže je bilo da iz njih uletim odmah u muziku i da se pripremim da se slučajno nešto ne zaglavi, kao u slučaju te pisaće mašine. Bilo je i fizički naporno jer sam trčao napred na binu, pa se vrati nazad, pa sa druge strane… Ti skečevi su naše nastupe izdvojili od drugih, bili su kolaž koji je publiku držao vezanom. Obožavam glumu i oduvek sam bio fasciniran glumcima koji nisu završavali akademiju. Ako bih ikada imao priliku da se zaista pokažem kao glumac, sigurno bih se oprobao u komediografskom žanru gde može da izađe na videlo ono što ja jesam. Imam za to dara – odlično sam umeo da odglumim da ne idem u školu, do dobijanja temperature!
 

 
Iako zahtevan za produkciju, Novogodišnji koncert je opušteniji i jako sam ponosan što Beogradska filharmonija to radi drugačije da ne moramo da sviramo bečke valcere kao ostali. Koncept koji smo napravili me podseća na one stare televizijske novogodišnje programe koji smo svi voleli.  Ko zna, možda je ove dve večeri u publici bio neko ko je profesionalno prepoznao moj talenat za glumu, i da od mene napravi, recimo, Gidru Bojanića?! Ali ne brini Filharmonijo, nećeš me izgubiti!