Moram priznati da je muzička predstava za decu, odnosno „Priča o Babaru“ u Beogradskoj filharmoniji, za mene jedno sasvim novo iskustvo. Iako sam kod Branka Kockice u pozorištancu „Puž“ već radio sa malim ljudima u publici. Kod dece ne postoji zadrška u reakciji, mnogo su slobodnija i nevinija u izrazu, spremna da kažu šta misle, da viknu i da dobace. Učestvuju u onome što gledaju i slušaju i to je vrlo dragoceno. Komunikacija između publike i glumaca je nešto što veoma nedostaje našem pozorištu. Ono što „ište pozor“ mnogo je usedelo ljude u tim stolicama, a promenilo se i šta je ono što „ište“ taj „pozor“.
 
Kada sam dobio poziv iz Beogradske filharmonije pristao sam na jedan! Mnogo se radujem deci u publici, i mogu da vam kažem da nam je mnogo zanimljivo. Koncerti ne traju dugo, da deca ne bi izgubila pažnju tu je narator – odnosno ja, tu su ilustracije… tako da imamo celu multimedijalnu predstavu u Beogradskoj filharmoniji koja je zaista pun pogodak. Baš mi je drago da tako nešto postoji, mislim da je to dobro za decu pre svega, a i za nas. Osim što uče o muzici, deca uče da malo bolje razmišljaju. Pored svega drugog na šta mogu da nalete na televiziji, pa čak i u pozorištu, sjajna je prilika da im je dostupno nešto ovako dragoceno i specifično, iz čega mogu mnogo da nauče.
 
Znao sam ja dosta o muzici i ranije, s obzirom na to da sam prvo učio klavir dve godine. Odmah zatim sam hteo da budem pevač u horu Radio Beograda i tako se desilo da sam počeo da se bavim glumom jer sam promašio ceo sprat! Umesto da odem na audiciju gde su deca pevači, otišao sam na audiciju za decu glumce. Kada sam shvatio da sam pogrešio – već je bilo kasno. Uvek sam mislio da ću biti muzičar, nisam mislio da ću se baviti glumom kao profesijom jer sam na to uvek gledao kao na igru. Negde to i jeste tako, jer mi IGRAMO predstavu, i to bi trebalo nekako da bude igra. Nadajući se da ću biti muzičar, u srednjoj školi upisao sam kontrabas pored toga što sam napravio bend sa braćom Đuričko. Ipak, (p)ostao sam glumac iako mi je muzika nedosanjani san!
 
Jako nam je zanimljivo u Filharmoniji, i klincima i nama prekoputa. Interesantno mi je da gledam decu kako prate predstavu, a i muzičare kako sviraju. I ja učim pošto nisam dovoljno upoznao klasiku koliko sam možda trebao i hteo, tako da sada imam priliku da gledam kako ljudi razmišljaju drugačije. Svaki instrument zahteva jednu specifičnu žrtvu i način rada sa njim. Znam to po sebi kada ne vežbam dovoljno kontrabas ili gitaru, prsti mi omekšaju odnosno jagodice na levoj ruci kojom se pritiskaju žice, pa se posle prave žuljevi, pucaju i krvare, i šta ti ja sve znam… Pretpostavljam da svaki instrument nosi neke svoje tegobe i ti ljudi su morali biti jako posvećeni da bi to uopšte mogli da rade, a kamoli da to rade toliko dobro kao što to čini orkestar Beogradske filharmonije.