Pod pretpostavkom da muzika može da oslika nešto što je izvan nje i ispriča nešto što sami tonovi ne govore (samo joj je ipak za to potrebna mala pomoć reči) nastala je ideja o programskoj muzici. Muzika koja naslovom, tonskim slikanjem ili čitavim ispisanim programom ispreda priču o prelepoj ili nemilosrdnoj prirodi, zanesenjačkoj i opsesivnoj ljubavi, najrazličitijim fantazijama i drugim misterijama života. Nema sumnje da ideja o toliko snažnim emocijama, izazvanim onim što čoveka okružuje i vodi ga u širokim potezima od očaja do ushićenja, pripada umetničkom i muzičkom romantizmu. Tačnije, mogućnost je postojala i ranije, ali su je kompozitori romantizma prepoznali kao njima blisku i doveli do vrhunca. Kao paradigmatski primer programske muzike najčešće se uzima Berliozova Fantastična simfonija, jedna od najpoznatijih simfonijskih ljubavnih priča.
 
Pored Berliozovog dela, kog smo slušali u drugom delu koncerta, proteklog petka imali smo priliku da čujemo i dva dela još jednog Francuza, Morisa Ravela. Tako, zahvaljujući manjem premeštanju u redosledu ’metronomskog blogovanja’, ja i ovoga puta dobijam priliku da pišem o delima ovog velikog kompozitora, doduše, u okviru drugog ciklusa. Naime, sada su njegova dela Alborada del gracioso i Koncert za klavir i orkestar u G-duru svirana kao deo koncertnog ciklusa „Za zaljubljene“.
 
Mišljenja sam da će zaljubljeni slušaoci biti u stanju da, bez najave i programa koji daje kompozitor ili neko drugi, utkaju u svaki ton neku svoju zaljubljenost, nadu, ushićenje, strepnju ili patnju. Možda će razumeti ono što im kompozitor poručuje, ali je verovatno i da će kreirati neku svoju fantaziju. U tome se, između ostalog, kriju lepote muzike i zaljubljenosti.
 
Bilo da je u pitanju zaista „jutarnja pesma zabavljača i njegove drage“ ili nešto potpuno drugačije, Ravelova Alborada odiše zanesenošću i energijom koju su dirigent Oue i Filharmonija sasvim dobro razumeli i preneli. Nastala najpre kao treći klavirski komad ciklusa Ogledala (1905), Alborada je orkestrirana tako da nam u punom sjaju pokaže Ravelovu fasciniranost španskom muzikom, instrumentima i ritmovima.
 
Još jedna poslastica za zaljubljenike u Ravelovu muziku svakako jeste njegov Koncert u G-duru. Ravel nije ostao imun na talas popularne muzike, džeza i bluza, koji je zapljusnuo Evropu i Pariz u međuratnom periodu, te je majstorski iskoristio njihove elemente u ’akademskom’ žanru kakav je bio klavirski koncert. Interpretacija Rožea Miraroa potpuno mi je odgovarala, a pogotovo bih se osvrnula na maestralno izveden drugi, lagani stav koncerta (dodala bih ovde da verovatno nikada neću oprostiti onima koji su u stanju da kašlju „iz dubine duše“ za vreme laganog stava. Pre toga, verovatno nikada neću sebi oprostiti što me to svaki put toliko izbaci iz takta).
 
Vrhunac koncerta je svakako bila Fantastična simfonija. Tema, idée fixe, predstavlja umetnika koji prelazi put „od sanjive melanholije, prekinute u nekoliko navrata naletima besciljne radosti, do delirične strasti, sa impulsima besa i ljubomore, povremenim vraćanjem momenata nežnosti, suza i religijskog spokoja“ (Berlioz, iz Programa), i sve to samo u prvom stavu! Nakon razočarenja, on uzima dozu opijuma dovoljnu da ga povede u „najstrašnije vizije“, sanjajući da ubija ženu koju voli i zbog nje biva osuđen na smrt, okružen veštičjim poselom, crkvenim zvonima i parodiranim tonovima pogrebne himne Dies irae. Tragična i psihodelična ljubav koja je inspiracija za jedno monumentalno delo. Uz interpretaciju naših domaćina ponovo sam proživela ovaj ’emocionalni tobogan smrti’.
 
Na kraju, ostaje mi da se, kao i do sada, pitam kako bismo čuli i razumeli Epizodu iz života jednog umetnika i druga programska dela da smo ostali uskraćeni za tekstualnu ispovest kompozitora.