Ponekad se čini da je Beogradskoj filharmoniji najlakše da napravi Koncert za zaljubljene jer je i sama do ušiju zaljubljena. Ona je liga zaljubljenika. Zaljubljenika u ono što rade, u ono što bi voleli da rade, u umetnost, stvaralački proces, melodiju, instrument, u ekstazu publike, sopstvenu ekstazu, u svetlo reflektora ili mrak iza scene. Svako je zaljubljen u nekog, neko u svakog. I onda, na Koncertu za zaljubljene, nije čudo što Filharmonija blješti punim sjajem, pošto tada može da pokaže svoju pravu prirodu – prirodu uspaljene šiparice koja hrli u život.
 
Na Koncertu za zaljubljene na Kolarcu prošlog petka izvedene su neke prilično drske note, toliko smele da je ovo za dlaku mogao da bude Koncert za avanturiste. Ali, opet… Prva kompozicija bila je „10.000 stvari“ koju su u četiri ruke stvarali Aleksandra Vrebalov i Džon King. Ideja da dvoje ljudi rade na jednom komadu, da ubacuju jedno drugom instrumente, deonice, žvrljaju partiture i menjaju koncept svakako jeste avantura, ali u svojoj osnovi to su pravila zaljubljenosti. Da nema pravila. „Suštinski kvaliteti koje smo negovali u procesu stvaranja 10.000 stvari su prihvatanje, poverenje, radoznalost, mašta, otvorenost i radost“, objasnila je Aleksandra Vrebalov. Zvuči poznato? Zaljubljenima sigurno da.
 
Violinski bezobrazluk Jana Sibelijusa, njegov Koncert za violinu i orkestar zapravo je san jednog večno zaljubljenog čoveka. Sibelijusova neostvarena želja da postane virtuoz na violini govorila je iz njega dok je komponovao ove ekstremne deonice nesputane izvodljivošću, pričajući njima priču o zabranjenoj ljubavi poput onih iz antologije svetske literature. Kao i u životu, na pirovima bez kraja i konca koje je često organizovao za svetsku muzičku elitu, Jan se i u muzici trudio da radi samo ono što se ne sme. Poseban emocionalni kreščendo između notnih linija ovog dela predstavlja i jedna crtica u njegovoj istoriji: za premijerno izvođenje Sibelijus nije uspeo da obezbedi nekog od vrhunskih violinista, pa je ovaj koncert prvi put odsvirao jedan prosvetni radnik. Iako su kritike bile užasne, stvar je bila sasvim jasna. Svetu nisu potrebni profesionalci već zaljubljenici. Ipak, u petak na Kolarcu ove zahtevne violinske deonice odsvirao je Kolja Blaher, koji je osim zaljubljenosti na scenu doneo i virtuozitet.
 
Pošto zaljubljenost tera čoveka da traži ono iza prve linije vidljivosti, nije iznenađujuće to što je publika u petak imala priliku da sluša Nokturno iz opere Udaljeni zvuk Franca Šrekera. Delo ovog snažno nadahnutog austrijskog kompozitora nekako je uvek ostajalo skriveno iza velikih imena tog vremena, posebno onih koji su vladali scenom neposredno pre njega – Štrausa, Malera i Vagnera. Ipak, onaj ko nije slušao Šrekera propustio je dosta toga. Ne zovu ga filharmoničari među sobom uzalud Šmeker.
 
Ako čovek kojim slučajem vidi da su mu se u istoj rečenici našli ljubav i Čajkovski, neka pogleda unaokolo malo bolje: tu je negde sigurno i smrt. Ovoga puta drama o fatalnoj ljubavi izvedena je uz note Frančeske da Rimini – simfonijske fantazije prema Danteu, u kojoj su zaista glavni likovi ljubav i smrt. U Božanstvenoj komediji, koja je inspirisala ruskog genija za ovo delo, Frančeska se zaljubljuje u brata svog okrutnog muža koji ih, otkrivajući prevaru, ubija, proklinje i šalje direktno u pakao. To je tako Čajkovski. Slušajući ga, publika svaki put mora malo da umre da bi se, nakon eksplozivne završne harmonije, ponovo rodila. Malo drugačija i bolja. I još zaljubljenija.
 
Ipak, ono što će pažljivi posmatrač svaki put videti kad Beogradska filharmonija izvodi Čajkovskog upravo je neizlečiva zaljubljenost muzičara u ovog autora, i upravo to je glavni utisak ovog koncerta. Jer svoju punu snagu zaljubljenost ne dostiže u mladom srcu. Nije uzbudljivo videti mladog čoveka kako gori u osećanjima, on gori skoro zbog svega što mu se dešava. Ali kad na sceni uz zvuke kompozicije Pjotra Iljiča Čajkovskog izgori toliko zrelih ljudi, e to je onda koncert za zaljubljene.