Koncertom iz ciklusa „Za zaljubljene“ završena je još jedna sezona redovnih koncerata Beogradske filharmonije. Na repertoaru su se tim povodom našli odlomci iz nekih od najznačajnijih dela Riharda Vagnera i Hektora Berlioza. Pod vođstvom dirigenta Fabrisa Bolona izvedeni su preludijum za III čin i Noćna pesma iz Vagnerove muzičke drame Tristan i Izolda, a potom i Pesme Matilde Vezendonk, gde je kao solista nastupila sopran Julijane Banze. Nakon pauze, izvedeni su instrumentalni stavovi iz Berliozove dramske simfonije sa horom i solistima Romeo i Julija.
 
Rihard Vagner je svoju muzičku dramu u tri čina pod nazivom Tristan i Izolda završio 1859. godine. Kao i za sva svoja scenska dela, Vagner je i ovde bio autor libreta, a ovaj put je bio inspirisan istoimenom srednjovekovnom poemom Gotfrida fon Strasburga iz XIII veka: Tiristan je ubio Izoldinog verenika i oteo irsku princezu Izoldu, kako bi se ona udala za Tristanovog poočima kralja Marka iz Kornvola. Za vreme puta, Izolda, u želji za osvetom, pokušava da otruje Tristana, ali u piće, greškom svoje služavke koja je prati na putu, stavlja ljubavni napitak… Tamni tonovi dva izrazito lirska orkestarska odlomka (preludijum za III čin i Noćna pesma) uveli su nas u melanholičnu atmosferu ove nesrećne ljubavne priče. Iako pomalo hladan u interpretaciji, orkestar je veoma verno preneo sve zvučne boje ovih odlomaka partiture.
 
Između 1857. i 1858. godine Vagner je radio na ciklusu od pet pesama pod nazivom Pesme Matilde Vezendonk. Matilda Vezendonk, jedna od Vagnerovih neostvarenih ljubavi (o kojoj, osim ovog ciklusa i nema značajnijih podataka) bila je autor stihova pomenutih pesama. Osim što je pokušao da iskaže svoju naklonost prema Matildi Vezendonk, Vagner je dve pesme ovog ciklusa iskoristio kao pripremnu studiju za Tristana i Izoldu. Iako su u originalnoj verziji napisane za sopran i klavir, u Pesmama se uočavaju svi kvaliteti koji odlikuju Vagnera kao kompozitora muzičke drame: vešto izvajane, neperiodične melodijske linije, smeo i inventivan harmonski plan, kao i specifičan kvalitet vokalne deonice, koji je sopran Julijane Banze veoma sugestivno i energično interpretirala.
 
Specifičnost dramske simfonije sa horom i solistima Romeo i Julija (1834) Hektora Berlioza leži upravo u prenošenju dramske radnje u instrumentalno muzičko tkivo. Iako je Betoven bio veliki uzor Berliozu, kada je u pitanju simfonijska muzika, čini se da je Berlioz ipak bio više oslonjen na opersku muziku u pisanju ove simfonije. Dramsku radnju Šekspirove tragedije Berlioz upravo poverava orkestru. Vokalni kvalitet tema približava ovu simfoniju operi i orkestar je taj koji ima ulogu naratora u ovoj simfoniji. Upravo putem te specifične „instrumentalne naracije“ gradi se jedna prava instrumentalna muzička drama, što je u određenoj meri povezano sa tradicijom simfonijske muzike toga doba. Orkestar se pokazao kao izvanredna pozorišna trupa, koja ume da razveseli, rastuži ali i zaintrigira. Oživeo je priču koja nije stvarna i naveo nas da poverujemo u čuda pozorišne scene.