Za mene, Bergov Violinski koncert predstavlja svojevrsni kompozitorski ideal – naime, Berg uključuje razne ‘pronađene materijale’, kao što su austrijska narodna pesma, ili Bahov koral ili bečki valcer, i savršeno ih integriše u svoju muziku, radije nego da ih koristi površno, fragmentarno ili eklektično. Iako se ja generalno ne slažem sa tvrdnjom da muzika nekog kompozitora može da se suštinski objasni pomoću metoda kojim je komponovana, ipak verujem da istovremeni doživljaj otvorenosti i doslednost ovog koncerta dolazi upravo iz njegovog  dvanaestotonskog, serijalnog metoda nastanka, bez obzira na činjenicu da je ova muzika dovoljno ekspresivna i bez potrebe za njenim objašnjenjem. Bergov koncert za violinu za mene predstavlja kompleksnost ljudskih misli i osećanja, iskazanih kroz zvuk. Došavši kući nakon koncerta, bio sam inspirisan da poslušam razne druge Bergove komade, poput Lulu svite ili Tri komada Op. 6, sa obnovljenim entuzijazmom. Nadam se da ćemo imati priliku da i njih uživo čujemo u Beogradu u budućnosti.
 

 
Vebernova Pasakalja izvedena na istom koncertu me je navela na srodnu misao – Vebernovu muziku je neophodno iskusiti uživo – jedino tako je moguće doživeti njen neverovatan intenzitet u tako sažetim formama – jer to je nešto što nema isti efekat kada se sluša snimak ili čak i radijsko emitovanje uživo. U teoriji je lako razumeti da je Vebernova muzika  koncentrat emotivnog i strukturalnog simfonijskog stava kasne romantike unutar samo nekoliko minuta; ali zaista to i doživeti, potrebno je biti prisutan u sali naspram orkestra. I nije to samo vreme koje je koncentrisano: Vebernove harmonije moraju da budu tako kompleksne i dvosmislene, jer svaka harmonijska promena zamenjuje čitave pasaže u ranijoj romantičnoj muzici.
 
Večeras je orkestar Beogradske Filharmonije pod vođstvom Vladimira Kulenovića odsvirao Pasakalju nadahnuto i sa puno strasti. Takodje u Bergovom koncertu, violinista Itamar Zorman je suvereno vladao muzikom, prisvajajući taj komad svojim intimnim poznavanjem svake minuciozne nijanse u Bergovoj izrazito detaljnoj partituri. Bilo mi je naročito drago da primetim nešto što nikad nisam, slušajući snimke – naime, na samom kraju koncerta tokom koga solista tiho drži veoma visoku notu, koncert majstor orkestra kao eho izvodi solo deonicu sa samog početka koncerta. Ovaj momenat me je jako dirnuo i izazvao u meni emocije koje ne znam ni kako da počnem da opisujem.
 

 
Sumirajući ovaj koncert, osetio sam ne samo lepotu i duboki uticaj ove muzike na mene, već i njenu neophodnost – ona ne samo da suptilno korespondira sa vremenom nastanka s početka 20. veka, već, kao i Bah, ili Mocart ili Betoven, rezonuje izvan i dalje od tog momenta tokom prošlog i ovog veka, ka momentu sadašnjem.
 
A šta li je sa muzikom trenutnog – našeg, istorijskog momenta, pitam se? Da li je i ona tako komunikativna? Da li će i ona rezonovati na taj način?