Uvek mi se činilo da je Gustav Maler jedan od ne baš u potpunosti shvaćenih kompozitora u istoriji zapadne umetničke muzike, možda upravo zbog toga što je previše njegovog života utkano u njegovu muziku i obrnuto. Tako je, između ostalog, i sa Šestom simfonijom. Alma Maler je u ovoj simfoniji prepoznala čak i „proročki dar“ svog supruga. Naime, mnogo godina nakon Šeste simfonije, u demonskim zvucima skerca i pomalo naivnim zvucima trija, to jest drugog, odnosno trećeg stava (zavisi kako ih rasporedite) ona je izjavila da naivni trio oponaša zvuke njihove dece kako se igraju u bašti. Smena tog naivnog zvuka sa demonskim zvukom skerca kao da najavljuje tragediju. Alma je tu tragediju povezala sa smrću njihove starije ćerke, koja se desila ubrzo nakon Šeste simfonije.
 
No, nije samo ta sprega između života i muzike ono što bi slušaoce trebalo da isprovocira u slučaju Šeste (ili bilo koje druge Malerove) simfonije. To bi, čini mi se, trebalo da postane poniranje u jedan drugačiji svet u kome ništa nije ovako kako je u ovom našem. Svet čudnih fantazmagorija (a koja fantazmagorija nije čudna sama po sebi) u kojem je sve moguće. Nije to ono karnevalsko izvrtanje kralja u dvorsku ludu i obratno i uopšte, izvrtanje društvenih slojeva. Pre je reč o refabrikovanju realnosti u snovima. Kao da svaki fragment Malerove simfonije, u ovom slučaju Šeste, dobija beskonačan potencijal mogućih (i nemogućih) značenja i može da se izvrne u bilo šta i vrati bilo čemu. Maler se, izgleda, poigrava sa našim doživljajem realnosti. To verovatno nije bila njegova namera (možda je kroz muziku želeo da bolje razume svoj život?), ali svakako jeste jedna od posledica slušanja Malerove muzike.
 
Želeo bih da saznam kako je izgledalo herojski izdržati osamdeset minuta Malerove Šeste simfonije, jednog emotivno nabijenog dela koje, verujem, zahteva mnogo energije i širok dijapazon izražajnih sredstava, dela u kojem se do (za ono vreme) krajnjih granica istražuju mogućnosti živog izvođačkog aparata kao što je simfonijski orkestar. Kako su izvođači proživeli tih osamdeset minuta? Kako ih je Džon Ekslrod vodio kroz simfoniju? A šta je tek on imao na pameti za to vreme?
 

 
Želeo bih da pitam publiku, kako su oni doživeli Malerovu Šestu simfoniju. Kako su izdržali osamdeset minuta Malerovog poigravanja sa njihovim doživljajem muzike, vremena i prostora. Da li su sigurni da je simfonija zaista trajala toliko koliko je naznačeno u programu, to jest onoliko koliko je štopericom moguće izmeriti? Meni su, moram priznati, bile najdosadnije pauze između stavova. Ostatak je protekao u naizmeničnom, periodičnom poniranju u neke druge svetove i vraćanju u ovaj. Da li treba bez stega uroniti u Malerov svet, ili se držati po strani? Kako se uopšte ispravno razumeva jedna Malerova sifmonija? Da li je potrebno slušati je formalno-strukturalno, obraćati pažnju na svaki muzički parametar i njegovo odvijanje u vremenu? Ili možda ništa od toga nije bitno, ako muzika oslikava i prepoznaje u nama (i mi u njoj) sopstvena iskustva i osećanja? Pravih odgovora nema, a samim tim, nema ni pogrešnih.