…I odjednom, u primordijalnu tektonsku tutnjavu timpana iz eteričnih sazvežđa spusti se pev iskonske flaute, razigran poput jagnjeta na livadama besmrtne mladosti, dok je autoritativno violončelo senčilo gromade zvuka a zvona srebrila tapiseriju simfonije majstorstvom iskusnog juvelira… uuups!
 
Ja se izvinjavam. Upravo sam se vratio sa koncerta Beogradske filharmonije, i seo za kompjuter da napišem jedan ozbiljan prikaz, onako kako se to radi u novinama i na blogu, pa pošto su mi, krajnje neiskusnom, trebale neke smernice, pročitah jedan tekst Zorice Kojić, i biće da su demoni što nastanjuju njen um u tren oka prešli u moj, a da toga nisam bio ni svestan, i prsti sami počeše da kucaju…
 
Šalu na stranu, ma koliko me zabavljao Zoričin stil, gajim duboko poštovanje za njen entuzijazam; koliko znam, žena nikada nije napisala negativnu recenziju, a recenzira i klasiku i rok i džez sa jednakim poletom. Meni je to uvek draže od bilo koje vrste cinizma. Eto, na primer, večeras je kao solistkinja nastupila jedna mlada Francuskinja sa porno imenom, pijanistkinja; mi muškarci iz pomoćnog osoblja čekirali smo njene fotke na netu još pre nego što je doputovala, i zaključili „brate uopšte nije loša“, sa odmakom tipa „al’ mora da je u stvarnosti ružnija, ovo sve montiraju u Fotošopu!“ Devojka pristigla, i sad ono jest da nije baš glamurozna k’o na slikama, al’ generalno je OK. Imao sam prilike da sa njom razmenim par reči (Would you like to practice in the hall? No, thanks, I’m done.) Došao i koncert, popeo sam se na galeriju da slušam, svirala je Šopena, i… znate šta, ja kod kuće jako retku slušam klasiku; imam jednu ploču sa Satijevom klavirskom muzikom i to obožavam, al’ je zavrtim sa mene pa na uštap, i neko bi rekao da nisam kvalifikovan da sudim, ali ovo mi se dopalo; ne baš da sečem vene, ali mi se dopalo.
 
Posle dođe pauza, siđem u Informbiro, i u onoj gužvi i magli duvanskog dima čujem ženski glas kako kaže: „Ma, kakva joj je haljina, tako je i svirala!“
 
Jedna od muzičarki je to odvalila… da li takvu izjavu pripisati uobičajenoj ženskoj zlobi, ili je Francuskinja stvarno loše svirala? I zašto kvalitet njene svirke povezivati sa izgledom haljine? (Crna, pripijena, gola ramena, dosta jaka.) Ne znam… nekako bejah uvređen. Vredi li moje laičko slušalačko zadovoljstvo i ako viši autoritet (mislim, ta muzičarka zna da svira i završila je silne muzičke škole…) utvrdi da je svirka bila loša? I može li nešto biti „dobro“ i kada je loše odsvirano, kao što je čest slučaj u rok muzici?
 
Mada sam imao prilike da slušam kritike ne samo na račun sviranja, nego i na kvalitet samog dela. Pre jedno pet-šest godina, nekog petka uveče, stajao sam na galeriji baš na istom mestu kao i večeras i slušao delo jedne domaće kompozitorke koje mi se baš dopalo, i to do tačke izvesnog duhovnog uznesenja, kad klarinetista Filharmonije koji je stajao pored mene, te večeri slobodan, gadljivo promrlja: „Ma ko još može da sluša ovakvo sranje?“
 
I šta čovek da kaže na to? Ništa, naravno, pitanje je bilo retoričko… mislim, zezam se, sve vreme. Kada mi se nešto sviđa, ni Zubin Mehta, ama ni direktor Univerzuma ne mogu me ubediti da je to loše! Zato pozdravljam, ponovo, Zoricu Kojić i sve ljude dobre volje! Kada se Zorici nešto ne dopadne, ona o tome ne piše… a onaj ko piše, bolje neka je đavolski duhovit, to mu je jedino opravdanje.