OK, činilo mi se da je vrhunac koncertne 2017. godine bio već u januaru, kada je gostovao veliki Valerij Gergijev, pa me obuze tuga cela 4 dana. Onda me je Nemanja Radulović po ko zna koji put oborio s nogu povevši me na neko začarano putovanje njegovom violinom, tu shvatim da se ova godina uopšte ne zeza i da će biti ozbiljna.

Približavamo se kraju 2017. poslednji dan meseca novembra. S ushićenjem čekam Pandemonijum BGF, jer sviraju Solimu, e to je jedan italijanski čarobnjak. Svako ko ga je slušao u februaru (da, da, opet 2017.) sa Beogradskom filharmonijom znaće i zašto. To je onaj što kida Hendriksa! E sad, tog Solimu svira Gudački kvartet Filharmonije. Oni nemaju pojma ko sam ja, ali ja vrlo dobro znam ko su oni. Još kad su pojačani eteričnom vilom Majom Bogdanović, e to je nešto što ne smete da propustite.

Sala Filharmonije je oduvek bila mala i tesna, 201 mesto plus ono balkonče, plus stepenice na koje može da se nagura još tridesetak ljudi, ako baš zagusti…e, tog četvrtka beše baš tako.

I onda kreće, izlaze polako, uvek elegantna Jelena Dragnić, a za njom 3 musketara: Lončar, Brezovac, Latković… i Maja, i počinju. Čeka nas 14 neočekivanih poglavlja putovanja po Italiji.

Prvo poglavlje “Federico II” je toliko jako da poželiš da aplaudiraš najjače što možeš, ali kao šatro obrazovana publika klasične muzike čekaš kraj celog dela (uh, 14 delova), onda baciš pogled na Tasovca, on tapše…e pa kad može on, mogu i ja! Ali ipak sve to nešto tanko, malo se zgledamo međusobno da l’ je okej ili ne.

Onda drugo poglavlje “Giotto-Dante” svira Maja solo. U tih par minuta svako ukapira zašto je jedna od najboljih čelistkinja današnjice. A publika mirna, niko ne tapše, iako bi jazzeri u većini nas, rado nagradili taj neverovatan solo.

U trećem delu “Ritratto di musico” iz publike na scenu istrčava Vlada Aleksić. Odlično režirano, on naravno kao i uvek siguran u sebe i opušten jer je među prijateljima. Uleteće on potpuno drugačiji i u sedmom delu i opet neponovljiv u devetom. Uplašiće nas izrazom i volumenom svog glasa, a gudači sviraju i ne daju da ih išta poremeti.

Vrhunac nastaje “Kazanovinom sonatom”, koja je, iako ne zvaničan kraj, okidač za publiku da viče bravo i aplaudira iz sveg srca.

Taman kad pomisliš da bolje ne može, uz kratki predah kroz trinaesti “Lavirint” stiže i finale “La camera Bianca”, Bela soba, u toku koje se nadaš da će da potraje još samo malo duže. E sad je vreme da se oduševimo, vičemo, tapšemo, zahvalimo ovim divnim ljudima što su nam dozvolili da uživamo sa njima.

Sala Filharmonije je mala i tesna i dok ne dođe veća, svako od nas se istinski obraduje kad ugrabi jednu od te 201 neprocenjivo vredne karte.