Kada sam pre nekoliko meseci bio pozvan da napišem ovaj tok misli koji upravo čitate, spopala me je neobična trema kojoj nisam posebno sklon ni pred zahtevnijim zadacima. Nekoliko slučajnosti se tu poklopilo. To što nikada nisam pisao o svom doživljaju koncerta klasične muzike je bio manji deo problema. Glavni okidač tog ogromnog uzbuđenja u mojoj glavi bila je činjenica da će orkestar Filharmonije koncert otvoriti delom Arva Perta, mog omiljenog kompozitora.
 
U ovih mojih desetak godina karijere novopečenog istraživača klasike, naročito savremene, ovovremenske, nikada nisam imao prilike da čujem Pertovo delo na koncertu u Beogradu. Možda se to izvođenje i dogodilo, nemoguće da nije, tek za njega ne znam i propustio sam ga. I sada, odjednom, ne samo da ću prvi put slušati njegovu muziku u Beogradu u izvođenju orkestra Filharmonije i ne samo što će to biti delo koje me je uvelo u vanvremenski opus Estonca – “Cantus In Memoriam Benjamin Britten”, nego ću o tome i pisati. Oh….
 

 
Iako moja supruga i ja, sticajem okolnosti, već drugu godinu zaredom nismo pretplatnici koncerata Filharmonije, prvi utisci po ulasku u salu su isti kao oni koje smo imali u godinama kada je redovni odlazak na Kolarac petkom uveče bila jedna od glavnih životnih rutina i događaj koji se željno očekivao. “Same old people, same old faces….” I da, opet se u trenu vraćamo na temu o kojoj smo ranije puno razmišljali, kako javna percepcija BGF naginje glamuru, a kako je publika zapravo sasvim obična i svakodnevna, i kako su ovi koncerti jedan od retkih momenata pozitivne normalnosti u ovom gradu. I kako ponovo, ulazeći u salu i sedajući na svoja mesta ponovo vidimo ista lica koja su nas uvek inspirisala da razmišljamo o tome ko su ti ljudi i čime se oni bave i koliko im je sve ovo važno. I da li i oni koncert petkom doživljavaju kao mi, kao deo jednog rituala, kraja radne nedelje kada je trenutak da čovek zaboravi na svakodnevnicu, kovitlace bivstvovanja u Beogradu i Srbiji, potisne dnevne brige i smireno utone u svet muzike.
 
Za moj prvi i fatalni susret sa Arvo Pertom zaslužna je Bjork. Pre skoro dve decenije, čitao sam intervju sa njom u kome priča o svojim uticajima iz sveta koji ne pripada pop muzici. U sećanje mi se urezao entuzijazam kojim je govorila o Goreckom i Pertu. Kada sam par godina kasnije upoznao svoju suprugu, u torbi koju je ponela kada je došla u Beograd, nalazila su se i dva diska – “Simfonija br. 3” Henrika Goreckog i Pertov “Tabula Rasa” izdat za ECM, na kome se nalazi i večerašnje delo. Ta dva diska su dugo vremena bila jedina izdanja klasične muzike koja sam slušao, oduševljen minimalističkom jednostavnošću i harmonskim redukcionizmom koji je samo usijao emotivni naboj koji me je omamljivao. Kasnije uspostavljanje rituala odlaska na koncerte BGF petkom je bio, između ostalog, deo pokušaja da se u jednom trenutku istraže mogućnosti da se proširi dijapazon muzike u kojoj se može uživati na sličan način. Uvek smo tražili cikluse u kojima je bilo više muzike 20. veka, modernizma i slobode, na račun klasičnog repertoara, Šnitkea, Janačeka, Šostakoviča….
 
Prvi udarci zvona koja najavljuju Britnovu smrt u Pertovom komadu su nas trenutno zakucali za stolice. Kao deca, sedeli smo na ivici, oči su nam se polako sklapale kako su ciklični vrtlozi gudača počeli da se pletu oko osnovne teme. Naša perpleksiranost je rasla svakim novim krugom gudača i zvukom zvona, izgubili smo osećaj za vreme i osam minuta se činilo kao večnost. Kada je kompozicija bila gotova, zvuk je nestao sa scene kao usisan u dubini bine, ostala je tišina koja je trajala dobrih desetak sekundi dok se salom nije prolomio ogroman aplauz. U trenutku sam pomislio: “Možda mi ipak nismo jedini koji su ove noći tu zbog Perta….”
 

 
Voleo bih da sada mogu da napišem nešto i o ostatku večeri, telo je bilo tamo ali moj duh definitivno više nije. Možda me je ljubav prema marimbi održala donekle u pirotehničkom mačevanju dvojice perkusionista u izvođenju “Rapsodije” Keiko Abe, koje me je podsetilo na neku avangardnu verziju crtanofilmovske borbe između Tomija i Džerija ali tu negde je bio kraj.
 
O Maleru i Britnu, možda neki drugi put.