Hajdn, Simfonija br. 1
 
Izvinite, molim vas, ali čim je Hajdn krenuo da mi objašnjava svet, počeo sam da mislim na njene šarene suknje, na njene čizmice, na njen hod koji prkosi zakonima fizike. Pokreti koje ona izvodi da bi se kretala, koje Hajdn precizno opisuje, po svemu što sam učio u školi, morali bi da dovedu do teških povreda, ali ne dovode. Dovode do definicije incidenta, do izuzetka koji potvrđuje pravilo. Sve je na ivici kataklizme, koja ostaje u naznaci, osim u srcu pažljivog posmatrača. Juče sam je čekao na jednom uglu u centru Beograda. Rekla mi je gde da je čekam i ja sam je čekao. Nije mi rekla odakle stiže, a ja volim da je gledam dok dolazi. Koristio sam sve moći svojih očiju, sve uglove perifernog vida koji mi je dragi Bog dao, da bih je ugledao u trenutku koji mi donosi najduži prizor njenog dolaska. Uspeo sam, dugo mi je prilazila. Kad je stigla, na prevaru sam je poljubio u kraj usana, i reći ću vam, osećao sam se kao car. Pretila mi je, rekla je da to više ne radim, i ja sam se zakleo da mi to više nikad neće pasti na pamet, a mislio sam se kako ću sledeći put još bolje da je iznenadim, da je poljubim direktno u one njene razmaknute kečeve.
 
Betoven, Simfonija br. 1
 
Izvinite, molim vas, rekao sam sebi da ću da zapamtim svaku notu i da ću pisati samo o muzici koju slušam. Ali kad me je Betoven poneo, pred očima su mi se smenjivale samo slike bivših svakodnevnih situacija s njom. Ona kuva kafu u najmanjoj džezvi na najvećoj ringli, ona se ljuti na mene što pada kiša, ona me gleda kao najgoreg neprijatelja jer je gladna, ona me obožava jer sija sunce, ona mi je zahvalna jer se Sava uliva u Dunav. Kad je nešto boli, ja sam kriv, kad prestane, ja sam zaslužan. Ona ustaje iz kreveta u Maloj Ivanči i zahteva od mene da ukinem komarce. I ja ih ukinem, bosiljkom, rukama, nogama, mokrim peškirima, dušom, molitvom, ukinem ih kako znam i umem, jer mi je najvažnije na svetu da ona mirno spava. Kad biste znali kako ona izgleda dok spava, bilo bi vam jasno da je to najvažnija stvar na svetu.
 
Maler, Simfonija br. 1
 
Kad je krenuo Maler, za trenutak mi je delovalo da neću morati da vam se izvinjavam. Ipak, moraću još jednom da vas zamolim da mi oprostite. Izvinite, molim vas, opet sam mislio samo o njoj, ali slutim da je Maler prilično uticao na načine na koje sam je video. Sve vreme mi se srce cepalo. Maler me uvek unakazi. Navodi me da mislim o smrti i o spasu koji ona donosi, što mene leči, ali kad nju smestim pored smrti, smrači mi se sve što znam. Kad je vidim kako nosi kesu iz prodavnice, dok znam da ima planove s tim namirnicama u kesi, dok je gledam kako očekuje sutra, kako tim šakama i tim svojim prstićima stiska neki sutrašnji život, dođe mi da menjam sve što sam zaslužio i sve što ću ikad zaslužiti, samo da dobije to svoje sutra koje tako naivno i zarazno čuva. Dođe mi da dam sve što imam, samo da nikad ne sazna da sutra ne postoji, da smo tu samo ta kesa, ona i ja. Dođe mi da se bacim pod točkove bilo kog autobusa koji je prošao pored nas dok smo se gledali, dođe mi da je progutam i umesto nje izdržim sve što će jednom morati da sazna. Dođe mi da uradim bilo šta, dok Maler aminuje sve što pomislim.