„Ne čujem ga“, rekao bih sebi svaki put kada bih slušao glavnu temu Betovenove Velike fuge, kod kuće uz partituru. Onda bih seo za klavir i sam je odsvirao, naročito akcentujući sam početak druge teme ove dvostruke fuge, gde se sasvim jasno razlaže tonični kvintakord B-dura, a onda bih ponovo pustio snimak celog monumentalnog uvoda koji ko zna iz kog g-mola i F-dura stiže do B-dura, koji ne mogu da čujem, valjda zato što Betoven previše rano, u samoj temi zahvata oblast paralele subdominante, ili c-mola. A možda je to i zato što je sam početak jedne teme ambivalentan: g-mol ili B-dur? I koja od tema je uopšte tu glavna?
 
Vakuum koncertne dvorane ukida spoljašnje zvuke automobila, vetra, raznih tihih razgovora, povika, koraka, uličnih muzičara. U vakuumu, Miloš Bralović, ne muzikolog, već onaj kome Betovenova Velika fuga, niti bilo koje drugo delo, bilo ono na repertoaru Filharmonije ili ne, ne pada ni na pamet, suočen je sa žamorom, koracima, pozdravima, kašljem i aplauzom mase koja je došla da sluša koncert, repertoarom koji mu se možda sluša ili ne sluša, delima na koja možda može ili ne može da se koncentriše, ali ništa od toga i nije toliko važno jer Miloš Bralović, onaj muzikolog, koji ne može da čuje B-dur na početku Betovenove Velike fuge, sve to zanemaruje. B-dur mi je opet promakao, i pored Uroša Lajovica i gudačkog orkestra Beogradske filharmonije. Na koncert ne nosim partituru sa sobom – u sali je previše mračno da bi se ona pratila. A B-dur se čuje tek na kraju (ukoliko je Vajngartnerov aranžman zadržao isti tonalitet).
 
Čak i dok se u vakuumu koncertne dvorane užurbanim, pomalo haotičnim pokretima premeštaju stolice i pultovi na sceni u pauzi između dva dèla, sve je, i pored novog žamora, ponekog koraka i pozdrava veoma statično. Onda kao da se sa Bečkim Brams trijom pojavio novi orkestar, svetao i prozračan, vedar, i ni u kom smislu zlokoban. Bravurozan i blještav nastup trija sa orkestrom je na momente razbijao mrak u sali koji zamara oči i zbog kojeg pogled mora da bude uprt na osvetljenu scenu, ili bar da, dok muzika traje, šeta od jednog izvođača do drugog, prateći njihove izraze na licu, pokrete prstima, neke detalje na instrumentima, ne bi li stigao i do dirigenta i njegove precizne manuelne tehnike i diskretnog, ali za muzičare, verujem, veoma izražajnog govora tela i tako u krug. Betovenov Koncert za violinu, violončelo, klavir i orkestar je publici izmamio osmehe i oduševljenje.
 
Vakuum se na kratko, za vreme pauze prekinuo. Ne želeći da ga napuštam, pauzu sam proveo u sali. Na početku Hajdnove 60. simfonije nisam mogao da čujem tročetvrtinski metar. Ličio je više na šestosminski. I Hajdn me uvek tu pređe, sa ili bez partiture, uživo ili preko snimka, uz proveru za klavirom ili bez nje. Malim izmeštanjem akcenta, drugačijim grupisanjem submotivskih celina uslovljenog datim melodijskim tokom stiče se, u prvih nekoliko taktova (i to se bar meni tako čini), pogrešan osećaj, ili utisak šestosminskog metra. Godine raznoraznih profesionalnih treninga, meni, kao jednom muzikologu u pokušaju nisu pomogle. Bio sam obmanjen, ponovo. Miloša Bralovića koji nije muzikolog, i koga ovaj koncert možda uopšte nije zanimao, nije ni obratio pažnju na ovaj problem. Sve ostalo sam primetio: i citat Oproštajne simfonije i besmislena, pomalo čudna i zamišljena ponavljanja fraza prekinuta gromoglasnim tutti zvukom i taj čudni lament koji nije lament i koji je prekinut fanfarama, možda čak i neki folklorni napev (ali se kod Hajdna to gotovo i ne čuje), do užurbanog finalnog stava koji je publiku obradovao koliko i Betovenov prethodno izvedeni koncert.