Uvek će, čini mi se, biti aktuelno razmišljanje o tome gde u umetnosti počinje i završava autorova zamisao, a gde, pritom, počinje naša, misao posmatrača, slušaoca i tumača dela. Ako govorimo o muzici, šta je to što postoji iza ili pre kompozitorove ideje, odnosno, gde nastaje osnovni motiv našeg omiljenog dela, a gde na scenu stupamo mi? Ko ʻzavršava’ delo – kompozitor, izvođač, slušalac? Ili je ono već završeno i pre nego što je zazvučalo u unutrašnjem sluhu autora?
 
Na stranu poigravanje (neo)platonističkom idejom o poreklu muzike, ipak, na neki način jeste fascinantno koliko jedno delo, bilo koje delo ikada napisano, može imati interpretacija. One se kriju u zapisu koji daje smernice, ograničava a istovremeno daje slobodu izvođaču pri svakom čitanju, u svakom zvučanju kompozicije na velikim i malim scenama ozbiljnih i manje ozbiljnih institucija, u svakom pojedinačnom paru ušiju svakog slušaoca na Kolarcu petkom uveče…
 
Da stvar bude još intrigantnije i uzbudljivije isprepletena, na otvaranju koncertne sezone 2016/2017, Beogradska filharmonija nam je ponudila još jednu (nerešivu) zagonetku. Naime, novu koncertnu godinu otpočeli smo svirajući i slušajući delo dvojnog autorstva, kompoziciju „10.000 stvari“, koju su zajednički napisali Aleksandra Vrebalov i Džon King. Želeli su, kako sami kažu, da istraže „ideje o autorstvu, svojini i kreativnom procesu bez definisanog ja, preispitujući koncept individualosti i ličnog stila u umetnosti“. Izuzmimo na trenutak procese sviranja i slušanja, i fokusirajmo se samo na pitanje komponovanja. Vrebalov i King rešili su da eksperimentišu sa granicama jednog muzičkog uma sa drugim u okviru jednog dela. Jedno belo platno mogućnosti i sloboda da bilo ko od njih u bilo kom odseku dela napravi bilo kakav potez četkicom, a da ipak ne oda svoje prisustvo. Pored zanimljivog koncepta, majstorske orkestracije i inspirisanog izvođenja, ovo delo označilo je još jedan značajni trenutak za nas – otvorilo je ʻmini-ciklus’ koncerata na kojima će se izvoditi dela istaknutih srpskih kompozitora, a koja je Beogradska filharmonija poručila za ovu sezonu.
 
Naredno delo sa repertoara, Sibelijusov jedini koncert, dragulj violinskog repertoara, u interpretaciji Kolje Blahera, vodi nas dalje u razmišljanju ko stvara i dovršava muziku. Na momente izuzetnog zvuka, a u nekim mahovima kao da želi da utekne dirigentu Danijelu Rajskinu i filharmoničarima, Blaher nas je uvukao u svoj svet. Da li smo ga razumeli i da li bismo ponovo pošli sa njim, opet, pitanje je individualnog slušanja njegove ideje o Sibelijusovom Koncertu za violinu i orkestar.
 
Preko kompozitora i izvođača, dolazim i do utiska i interpretacije slušaoca. Budući da su koncerti audio-vizuelni događaji, tokom dela se može desiti da pogled zaluta, nesvesno šeta po orkestru, publici, potezima gudala. Moj pogled se, slušajući Šrekera i Čajkovskog, zaustavio na dirigentovim stopalima. Neobično i isprva vrlo neplanirano. Međutim, onda sam shvatila, pomalo dok je trajao Nokturno, a u potpunosti za vreme dela Frančeska da Rimini Čajkovskog, da deo svog doživljaja mogu da crpim i iz Rajskinovih koraka. Između plesnih pokreta, usmeravanja vrhova cipela ka ciljnoj orkestarskoj grupi i dinamičnog približavanja orkestru kada želi više od njih, a ustupanja kada traži piano, ja sam doživela jednu i neponovljivu Frančesku. Takva se neće odsvirati, tj. svaka sledeća će biti drugačija i posebna na svoj način. Ova je bila nadahnuta, uvežbana, efektna i pompezna.
 
Na kraju, vratiću se pitanju iz naslova. Gle čuda, odgovor nemam, ali znam da je naša zajednička muzika počela u petak, 23. septembra, i da ćemo sa profesionalnom i privatnom radošću pratiti kako ciklus dela srpskih kompozitora, tako i čitavu novu sezonu koja je pred nama.