Ovo je jedna od onih suludih situacija kad publika ima tremu. Toliko sam slušao o Sedmoj simfoniji Dmitrija Šostakoviča od vrhunskih muzičara, o tom tonskom oružju koje se u Drugom svetskom ratu pokazalo moćnijim od atomske bombe, toliko sam slušao o metamorfozi duše i karaktera onoga ko izvodi ovo megalomansko delo, da mi uopšte nije bilo svejedno dok sam slušao uštimavanje Beogradske filharmonije pre nego što će početi njegovo izvođenje. Čak bih se zakleo da su u onoj sekundi apsolutne tišine kada je dirigent podigao palicu pred očima počele da mi se odmotavaju slike iz života. Ubi me trema.
 
Sedma simfonija Dmitrija Šostakoviča nastala je tokom devetstodnevne opsade Lenjingrada, jedne od većih anomalija u povesti čoveka i njegove istinske prirode. Moćna Hitlerova ratna mašina uhvatila je u čeljusti ceo veliki grad i lagano ga drobila, njegovi stanovnici umirali su od bombi, gladi i bolesti. Ova crna rupa u istoriji mogla se ispraviti samo na jedan način – sprovođenjem jednako sulude zamisli na potpuno suprotnoj strani sudbine. Enormni zločin mogao se ispraviti samo jednako megalomanskim stvaralačkim činom. I dok su četiri jahača apokalipse galopirala ulicama Lenjingrada odnoseći pred sobom sve što ima grudi i u njima srce, Šostakovič je dobio partijsku direktivu da komponuje najveličanstvenije muzičko delo koje će biti izvedeno upravo tu, pod smrtonosnom paljbom, okruženo bolešću i beznađem, u sred smrti.
 
Prvi stav ove simfonije napisan je pre same opsade, između 1939. i 1941. godine. Prvobitno, kompozicija je trebalo da bude posvećena Vladimiru Iljiču Lenjinu, ali je istorija htela drugačije. Drugi stav i lirski intermeco Šostakovič je napisao u Lenjingradu pod opsadom. Pošto najjače svetlo bljesne u najcrnjem mraku, o tome kolika je bila sila destrukcije u čijem se vrtlogu ovaj genije našao najbolje govori i podatak da je ovaj deo simfonije završen za neverovatne dve nedelje. Prvog dana oktobra Dmitrij je evakuisan da bi u jednom dahu napisao ostatak simfonije.
 
Teško je zamisliti izraze na licima Nemaca koji su na borbenim položajima, teško naoružani, dobro uhranjeni, samouvereni i spremni da čizmom pregaze sve što im se nađe na putu, čuli zvuke Sedme simfonije iz grada za koji su mislili da je već mrtav. Teško je zamisliti njihovu nemoć i strah kad su im kosti zatreperile od siline Šostakovičevih sazvučja. Teško je i naslutiti šta je nemačkom vezisti proletelo kroz glavu kad je repetitivnu tonsku mantru iz poslednjeg stava dešifrovao kao V u Morzeovom kodu. V kao Viktorija. Pobeda.
 
Kad sam bio u ratu, svakoga dana tražili smo svuda oko sebe one sitne stvari koje podsećaju na život. Pisali smo jedan drugom razglednice, izmišljali viceve, pevušili melodije iz televizijskih reklama koje su nam se urezale u pamćenje dok smo bili deca. Međutim, to je bila samo polovina stvarnosti. Kad bi nas neko tada pažljivije osmotrio, video bi da sa jednakom razdraganošću svuda oko sebe pronalazimo fragmente smrti, prihvatamo ih i korespondiramo s njima. Na frontu čovek mora da se sprijatelji sa smrću. Nema mu druge. Zamislite da vam neko uporno sedi u dnevnoj sobi, a vi nemate pojma ko je on i pravite se da nije tu. Pa najmanje što možete da učinite jeste da se upoznate s njim i vidite njegovu prirodu, namere i motive. Upravo te dve stvari Šostakovič je spojio u jedan zvuk. Eros Bolera i Tanatos pretećeg zvuka doboša. Smrti, koja se tada već odomaćila u Lenjingradu, on je prvi prišao i ponudio je čajem. I ne može se reći da upravo taj akt nije preokrenuo kompletnu istoriju čovečanstva.
 
Kažu da Dmitrij Šostakovič nije dao uobičajeno veliko finale Sedmoj simfoniji zbog toga što rat još uvek nije bio gotov, pa umesto radosti završnim tonovima i dalje provejavaju neizvesnost i strepnja. Međutim, Šostakovič je, sada je to već sasvim izvesno, o životu i smrti znao više od nas. Uostalom, ko je od nas ikada video kraj borbe? Postoje kraće ili duže pauze, ali kraj ne. Samo su mrtvi videli kraj rata, rekao je jednom jedan rimski vojskovođa. The end je samo natpis sa kraja holivudskih ostvarenja, jednako izmišljen kao Betmen ili Kung-fu Panda. U stvarnosti ne postoji The end. Šostak je to dobro znao pišući ovu himnu uništenju i stvaranju, ovaj tango za Eros i Tanatos. Ovaj svadbeni marš ljubavi i smrti.