Ova loša fotka nije namerno loša, ali je možda bolje što je loša. Iz nekih meni nejasnih pravnih regula, skrenuta mi je pažnja da baš ne bih smeo da slikam sve što mi se učini zanimljivim, pa se nadam da me možda bedan kvalitet snimka oslobađa odgovornosti…
 

 
A na slici je sala Kolarca, nekih desetak minuta po završetku redovnog koncerta Filharmonije petkom; publika je izašla, uglavnom, ali… vidite li onu belu mrlju na kraju, otprilike, osamnaestog reda? To je sedokosi čovek od nekih šezdesetak godina, čovek o kome ne znam apsolutno ništa, osim da ostaje na svom mestu i kada svi izađu, zavaljen u sedištu u pozi lagodnog, kontemplativnog zadovoljstva dok posmatra Marka, Mileta i mene kako teglimo instrumente nazad u Filharmoniju i Ivanu kako skuplja note. I to traje već nekih desetak godina, barem koliko ja znam; svakog petka taj čovek poslednji napušta salu, opušteno, s jednom rukom u đžepu dok u drugoj drži program, i skoro da zvižduće dok hoda.
 
Pripadam pomoćnom osoblju Beogradske filharmonije i za mene ceo koncertni ritual počinje dva sata ranije, kada na sedišta devetog reda (onog u kome i za nijansu od proseka višim ljudima kolena ne udaraju u sedišta reda ispred, kao što se dešava u svim ostalim) navlačim VIP navlake (nešto što pomalo, ali ne previše vređa moje i etičke i estetske kriterijume), a završava se kada je većina muzičara napustila zgradu Filharmonije i cirka u „Informbirou“, a ja gasim svetla i zaključavam vrata.
 
Kasnije, u troli dok se vraćam kući, nekako osećam da sam jedan od sretnijih ljudi na planeti. Taj mozaik koncertnog rituala sa kojim sam se saživeo tokom ovih desetak godina, koliko radim u Filharmoniji, sadrži još mnogo meni dragih delića, a sedokosi čovek, stalni pretplatnik koji uvek poslednji napušta salu, je jedan od bitnijih, i biće mi jako žao ako taj delić jednom izostane…