Sve za dobru fotografiju, šta mi teško! Nisam obukao sako u životu, a kamoli frak! Mladoženja nisam bio, tako da ne znam da vezujem leptir mašnu, niti da stavljam pojas. Dugo sam planirao da filharmonijski koncert slikam sa bine, i ovoga petka je bila odlična prilika za to – imali smo dirigenta koji je kul sa idejom, u Geršvinu nema kontrafagota tako da sam mogao da iskoristim stolicu Saleta „Kanade“, i sve je dovoljno glasno da se prikrije škljocanje aparata. Ali, za fotku iz drugačijeg ugla, morao sam najpre da obučem frak kako bih se infiltrirao među muzičare, i napokon, postao jedan od njih!
 

 

 
Dule fagotista mi je pozajmio svoj stari frak. Dok mi je pomagao u oblačenju (kao da me sprema za ženidbu), razmišljao sam koliko su se muzičari navikli na svečano odelo. Njima je to rutina. Pogotovo imajući u vidu brzinu kojom to sve rade, zagzagzag i gotovo! „Jesi li nosio ti, bre, pojas nekad? Pa ne ide to tako“, coktao je Dule… Nisam stigao ni da zakopčam svu dugmad, a on mi je već nameštao mašnu.
 

 

 
Stvarno drugačije izgledam u fraku. Rekli su da mi dobro stoji, ali ja sam bio u fazonu samo da napravim dobru sliku. Prvi deo koncerta uredno sam fotografisao sa „tribina“, kao i obično. A sada sam, preobučen, čekao momenat izlaska na binu. Kul mi je bilo da budem deo svega toga.
 

 
Iako sam dan ranije proučavao frak, u trenutku sam zaboravio da izvučem ona „peraja“ pre sedanja, da mi ne bi smetala. Shvatio sam to tek kad sam seo, pa me je Dule (koji je sada kolega za pultom pored), opet spasio pre nego što smo počeli da „sviramo“.  Nisu svi muzičari znali da ću biti sa njima na bini, pa je bio onaj prvi šok „šta-ćeš-ti-tu?!“ Ali kad počne svirka, niko više ne obraća pažnju ni na šta drugo. Svako je koncentrisan na svoj posao. Tako sam i ja bio fokusiran na svoj.
 
Priznajem, imao sam malu tremu. Ali samo u vezi sa tim da li ću napraviti dobru sliku. Znao sam da nemam velike mogućnosti sa pozicije na kojoj sam sedeo, ali hteo sam, bar malo, da ispunim neka očekivanja. Otprilike sam znao šta mogu da dobijem iz tog ugla. Kolarac je tesniji od filharmonijske bine na kojoj su muzičari razdvojeniji, pa se više vidi. Ovako sam najpre video Džekijevu glavu, preko njega kontrabase, a da bih dobacio do viola već sam morao da se izvijam. Bio mi je problem da slikam ove pored sebe da ih ne dekoncentrišem. Ali brzo sam video da ih ne zanima bilo šta drugo osim svirke. Ranković nije ni video (barem mislim da nije), da sam podmetnuo aparat ispod njegovog pulta da bih nekako uhvatio i udarače.
 
Za 157 koncerata sa Beogradskom filharmonijom, i na mnogo više proba, naučio sam šta su triole, tempa, kako-znaju-kad-treba-da-sviraju, a kada-i-koliko-da-stanu, odnosno šta su pauze, kada-ko-u-koga-gleda-i-zašto. Ko daje znak, šta radi dirigent… Sam sam provaljivao šta to sve znači. Ali ovaj boravak na bini je ipak bio nešto sasvim novo, zato što se skroz drugačije čuje. Najpre mi se činilo da ne čujem ništa, a onda sam shvatio da čujem segmentirano. Drugačije je nego na probi. Muzičare koji ti sede bliže, naravno, čuješ mnogo bolje. U tome je i razlika, jer muzičari, naravno, znaju kako da slušaju celinu.
 

 

 
Inače imam frku od publike, pa sam se malo pripremao za to pre koncerta. Osećaš je, iako se ona uopšte ne vidi. Ušao sam na binu okrenut leđima jer nisam hteo da gledam šta se dešava, ali brzo sam se prebacio u trip slikanja, šta se dešava oko mene i šta može da se vidi. Tad sam već i ja morao da slušam muziku da bi se koncentrisao kada mogu da slikam. Prvi put sam zaista bio član orkestra, bili smo deo iste priče, svako na svom zadatku. A svakako je drugačije jer ne smeš da se pomeraš.
 
Kada se završio „Amerikanac u Parizu“, što je ujedno bio i kraj koncerta, dirigent je podigao grupu u kojoj sam sedeo, da ih pohvali, a ja se zbunio kad sam shvatio da i ja treba da ustanem. Kada je podigao ceo orkestar, ustao sam i ja, ali sam nastavio da slikam. Znam da sedaju na znak koncert-majstora, ali to nisam video jer sam fotografisao, pa sam ostao još malo da stojim dok me nisu opomenuli.
 

 

 
Fotografi su naporni ljudi. Ironični, sarkastični, duhoviti, zajedljivi, nepodnošljivi, naporni, zahtevni, kreativni, originalni, istrajni, genijalni, infantilni i preterano iritantni. Iako smo puni sebe, trudimo se da budemo nevidljivi. Filharmoniju sam svugde pratio, sa njima sam na probama, na gostovanjima, poznajem im navike, leve i desne profile, mladeže… I oni su navikli na mene, a sada sam im bio i kolega.
 

 
Moram da smislim neku drugu poziciju i još istražim šta se odakle vidi. Ova mi je bila malo zatvorena. Razmišljam šta bi mi bio izazov u slikanju Filharmonije… možda da visim sa nekog krana?
 
U međuvremenu, ovako je to izgledalo ovog puta, i hvala Oksani Toskić što joj nije bilo teško da slika ovu moju foto-egzibiciju.