Slika koju vidite pokazuje jedna gotovo nevidljiva vrata (kada su zatvorena, odaje ih samo kvaka) kroz koja se može izaći na binu Kolarca. Na slici su vrata otvorena, koncert završen, bina pusta i vidi se samo, doduše ponovo jako slabo, nekoliko stolica, deo balkona i jedan od najživopisnijih portira, Ljuba Cvetković.
 

 
Ali za vreme koncerta ta su vrata bila uzrok smešne zabune, budući da dirigent, Gabrijel Felc, očito nije znao za njihovo postojanje, te tako nije ni znao da dvojica trubača čekaju iza njih da se završi Vivaldi pa da onda uđu na binu i sviraju Hajdna, već je u pauzi između dve kompozicije, nigde ih ne videći, panično sa Kolarca otrčao u zgradu Filharmonije da ih traži. „Trumpets, where are the trumpets…“ mrmljao je, a ni ja se nisam dosetio šta je u pitanju, nego sam trubače potražio u „ Informbirou“, gde su me prisutni samo belo pogledali; kada sam se vratio na Kolarac, sve je već bilo srećno razrešeno…
 

 
Ta su vrata za mene jedan od simbola lavirintske prirode zgrade Kolarca, koja svakako, poput one čuvene zgrade Opere, zaslužuje svog Fantoma. Među njenim portirima kruže legende o kolegama koji su se tokom noćnih obilazaka izgubili u onom spletu podzemnih garderoba i ostava, te „satima lutali“ bezuspešno pokušavajući da se vrate na početnu tačku. Te su priče svakako preterane, ali ja obožavam činjenicu da ih je nečiji maštoviti um pustio u promet. Kao što obožavam i samu unutrašnjost zgrade; jeste, publici je tesno i vruće u sali, jeste, „zidovi vape za krečenjem“, ali one lude stepenice što vise u vazduhu i na čijem se vrhu nalaze sobice nejasnih namena, pune zanimljivog krša, oni plakati po zidovima što najavljuju koncerte održane pre pedeset i više godina, ono unutrašnje dvorište u kome puše čistačice, tonci i portiri, a čini mi se da sam čuo kako na poslednjem spratu postoji jedan privatan stan!… eh, proći će decenije i decenije pre nego što blistava, velelepna, još nesagrađena zgrada na Ušću zadobije takvu draž…
 

 
Jedna od čudnijih priča vezana je ponovo za ona vrata sa početka teksta; pre nekoliko godina, jednog petka uveče, kroz njih se, nekih sat i po pre početka koncerta, na binu popela mršava, lepuškasta devojka sa oboom u rukama, što je prošlo gotovo neprimećeno, budući da par prisutnih muzičara beše obuzeto vežbanjem, a bina majstori razmeštanjem stolica. Ali u jednom trenu devojka nam se obratila: „Molila bih vas da se ova stolica ne pomera odavde“- rekla je, pomalo iritirajuće zapovednim tonom, stojeći iza pomenute stolice. Tek tada je pažljivije pogledah i shvatih da je nikad ranije nisam video. „Izvinite, a ko ste vi?“- pitao sam. „Ja sviram obou“- odgovorila je. Nosila je crnu haljinu, baš kao i ostale muzičarke, i ja joj u tom trenutku jednostavno poverovah… kao i svi prisutni… Poznajem, inače, sve stalno zaposlene muzičare, ali Filharmonija često angažuje honorarce koje ne uspevam uvek sve da registrujem. Pomislio sam da je ova devojka jedna od njih. I tako svi nastavismo sa svojim poslovima. Ne sećam se šta je ona radila, da li je malo vežbala, ali u jednom momentu više nije bila tu. Do tada je pristiglo još dosta svirača, i neko je nekog pitao da li je poznaje, a čini mi se da sam se i sam raspitao kod duvača, priča se raširila, i… pukla je istina: ženska je „lujka“ , „padobranac“, viđena je i prepodne za vreme generalne probe kako se muva po zgradi, a ispostavilo se da joj je filharmonijski oboista pre nekoliko godina, dok je još bila devojčica, držao časove. Rekao je da je tada još bila zdrava, a da je kasnije „prsla“. Nikom nije bilo jasno kako je ušla u zgradu. Neki od nadležnih se uplašiše da bi mogla da napravi incident tokom samog koncerta, te počesmo da je tražimo. Ali zgrada, u čemu ima izvesne poezije, beše milostiva prema sirotoj devojci, dobro je skrivajući. Našli smo samo kesu sa njenom „civilnom“ garderobom, na mračnom, sporednom stepeništu, gde se očito presvukla u obaveznu crnu haljinu. Na vrhu kese ležale su note nekog Mocartovog dela, koje te večeri uopšte nije bilo na programu.
 
Kako se u njenoj psihi razvio taj bolesni cvet ambicije da zasvira na filharmonijskom koncertu, i koliko je kompletna bila njena iluzija da je to zaista moguće? Kako je sama sebi maskirala ilegalnu prirodu svoje diverzije? A morala je biti svesna da je raskrinkana, čim se skrivala… Pojavila se kad je koncert već počeo, i to van Kolarca, u Informbirou, tražeći od obezbeđenja da je pusti da prođe, kako bi uzela svoje stvari. Nisu je pustili, naravno, a neko joj je doneo onu kesu. Često pomislim kako je šteta što nije uspela u svojoj ludoj nameri.