Bio sam na koncertu Beogradske filharmonije. Ja ti to kažem bez obzira što si ti nesumnjivo svestan toga, jer smo išli zajedno. Ipak, kažem ti jer je poznato da živ čovek ne mora da bude baš na mestu na kome mu se nalazi telo. Ipak, ja sam sve vreme bio prisutan. Pišem ti jer nisam mogao da ti kažem sve što sam hteo, jer su mi se misli prebrzo smenjivale.
 
Lep ti je taj plavi kaput. Lepo je što si pozajmio pare da preživim do plate. Dok smo slušali Adžića, ja sam u sebi paralelno slušao Sonic Youth. Slušao sam Adžića, pažljivo, i uživao sam, putem koji su mi krčili Sonic Youth. Put do Mocarta su mi osvetlili The Beatles, tačno određenim pesmama, a pogled me je odveo do jednog praznog mesta u sali. Znamo da prazna mesta u toj sali nisu uobičajena pojava, kao što znamo da meni ne treba mnogo da počnem da mislim o nestajanju, i nedostajanju. Odmah mi je palo na pamet da je neko tu sedeo, a sada iz objektivnih razloga njegovo telo ne može da bude na tom sedištu, više nikad. A možda neko samo nije došao jer je bolestan, možda ima grip, možda je morao hitno da otputuje negde poslom, možda se posvađao s osobom pored koje je sedište prazno. A možda i nije. Jednom pre trista godina jedan pametan čovek mi je rekao da neki ljudi umeju da pričaju svojim odsustvom. Ne ponavljaju ono što su nam saopštavali svojim prisustvom, nego pričaju nove priče. Praznim sedištima, slučajno pronađenim džemperima, kutijicama za nakit koje sviraju kad se otvore ili koncertima za klavir. Čime god im se prohte, jer su se napokon oslobodili tela.
 
Betoven me je zgranuo. Petu simfoniju nikada nisam slušao celu, i nikad uživo. Nisu mi bili potrebni vodiči. Znojio sam se i bilo mi je neprijatno zbog toga. Smetalo mi je telo. Ne umem s telom, ili ga precenjujem ili ga podcenjujem. Zakleo bih se da mi se Betoven podsmevao, onako znojavom. Nisam mu ostao dužan. Mislio sam mu ovo – Lako je tebi Ludviže, mrtvom, da se smeješ meni koji još nisam naučio ni da se znojim. – I mislio sam se u sebi – Čovek mora da bude gluv da bi pisao ovakvu muziku.
 
Posle koncerta nisam propustio ništa da ti kažem. Jedino što ne znaš je da sam kod kuće, dok sam se umivao, malo plakao. I dok sam prao zube. Grlilo mi se s dušama koje više nemaju telo. Znojio sam se na oči, dušom, pa sam pomislio Ludvigu – Šta kažeš sad umetniče? Je l’ ti smešan i ovaj znoj? – On mi je odmah sve objasnio. Odsustvom muzike. Tišinom u koju se odlično razumeo.