Mnogo je čudno kad dođeš da slušaš koncert svog orkestra, a ne sviraš. Najpre samo vreme dolaska u 19.45 kao i ostala publika, a ne u 19 da bi se pripremio i usvirao. Čudno se osećam već kod kuće, pre nego što treba da krenem. A onda, kada postanem publika, počinje to iščekivanje. I ne mogu da verujem da to sve baš tako zvuči jer je potpuno drugačije od osećaja na sceni. Ovako, iz publike gledano/slušano, Kolarac je zaista dobra sala. Problem je da se njoj prilagodimo jer cele nedelje imamo probe u filharmonijskoj sali, a generalna je opet u praznom Kolarcu. Ali kao i ovog petka, idemo na iskustvo i talenat…
 
Uzbuđenje vlada i ne znam da li mi je veća trema dok slušam koncert Filharmonije ili dok ga sviram. Najviše zbog želje da sve bude kako treba, bez obzira da li sviram ili ne, osmatram i reakciju publike. Uživam u svakom solu pogotovo mojih kolega duvača, naravno i drugih grupa, ali – ko će koga ako ne svoj svoga!
 
Dok slušam moju Filharmoniju tako mi se svira! Kao kad ne pipnem klarinet 3-4 dana, imam taj isti osećaj. Jer, ovo je naš život. Bavimo se ovim poslom zato što ga volimo i poenta je da uživaš u tom trenutku. Slušajući naš koncert kao sada, pomislim, pa orkestar nam zvuči fenomenalno! Potpuno je drugi trip kada si u sali nego na sceni, iz publike zvuči mnogo bolje. Nekad budem nezadovoljan posle svirke pa mi govore, „kako ti nosi klarinet, sve se sjajno čuje“, a ja im baš ne verujem. Međutim, sada sam namerno otišao pozadi na balkon, skroz na kraj i sve se zaista odlično čuje.
 

 
A što se Martina Frosta tiče, pa, dobro pleše. 🙂
 
Njegovi nastupi su jedna sasvim druga dimenzija. Ući će u istoriju kao čovek koji je pomerio granice ovog instrumenta. Takva lakoća, projekcija, kontrola… ne znam da li sam to ikada čuo.
 
Čovek radi stvari na klarinetu o kojima ja i mnogi možemo samo da sanjamo. Posvetio je tome ceo život, radu, istraživanju i skroz je u nekom drugom svetu. Priča o muzici na sasvim drugačiji način i ima autentičan pristup što se vidi i kroz muziku i na sceni. Kroz spektakle koje pravi na sebi svojstven način, privukao je pažnju i postao svetska zvezda klarinetizma. Naravno, ne zbog plesanja i skakanja već zato što radi na instrumentu sve što poželi. Izuzetan je tehničar koji savršeno vlada tonom.
 
Mnogima su njegovi koncepti čudni, ali mi suštinski teško prihvatamo nove stvari. Da li skače ili stoji ukipljen je najmanje važno, najbitnije je ono što se čuje i izlazi iz instrumenta. U kompoziciji „Paunove priče“ koja je pisana za njega, Frost je svirao pod maskom i potpuno se uneo u taj lik. Napravio je bitku između klarineta i orkestra, borbu između dva lica i sukobio ih kao „Lepotica i zver“. Skroz je izneo priču svirkom i scenskim nastupom i oba je uradio savršeno. Mene bi strefila išijalgija posle drugog njegovog poteza! A kada je svirao Nilsenov Koncert za klarinet i orkestar, to je bila prava demonstracija sile. Ujedno, u pitanju je jedan od najtežih koncerata u klarinetističkoj literaturi.
 

 
Drago mi je da je naš menadžment pružio ovu priliku i uspeo da dovede izvođača koga je jako teško dobiti zbog gustog rasporeda i brojnih angažmana. Došli su ljudi iz Niša da ga čuju, studenti iz Novog Sada da slušaju probu što je za te klince mnogo važno. Jedno je kad se peglaju snimci preko YouTube-a, jer stvarni doživljaj je nešto sasvim drugo. Mnogima od njih će to biti podsticaj i motivacija da se više trude i rade. Ta prelomna tačka nam se svima dešavala. Već ih čujem kako posle ovog iskustva misle „e sad ću da počnem stvarno da vežbam“,  a onda, za dvadeset godina, možda će imati priliku Martinu da kažu „alo matori, zbog tebe sam nastavio da sviram!“