Oko ovog bloga o Prokofjevu i Šostakoviču je nastao fijasko jer su se blogeri laktali, podmetali noge, sparingovali, bilo je par dvoboja, mačevanja, pokušaja podmićivanja, na kraju smo organizovali neke igre bez granica, driblinge, kvizove iz muzikologije, ispijanja šljivovice… Iako sam u mnogim nadmetanjima izgubila, ipak mi je dodeljena čast da pišem o ovom koncertu iz prostog razloga što je ta godina kada je Prokofjev napisao Treću simfoniju i kada je Šostakovič diplomirao, dakle godina 1928. je moja adresa. Za talentovanog Karanova i Tokina je to epoha, a za mene je 1928. adresa na koverti i sandučetu kad mi neko piše, 1928. je moj zavičaj, domovina, etnička i svaka druga pripadnost.
 
Još kao student sam preko zida svoje sobe nacrtala kao mural scenu iz baleta „Bludni sin“ Prokofjeva, napisanog baš 1928. i u ekspresivnom skoku Nurejeva zabeležila sam trag tog vremena, opis te aktuelnosti, mit u kojem sam tražila uzor, način saopštavanja svoje unutrašnje realnosti da tako možda utvrdim svoje postojanje i od umetnosti stvorim medijum za svoje delovanje.
 
1928. je bila jedan veliki dom, dom nove lepote, nove umetnosti!  I ako neko pita, još uvek sam tamo.
 
Obe kompozicije koje je tog petka izvodila Beogradska filharmonija, u okviru ciklusa Za znalce, su mi poznate. Pošto se već 20 godina družimo nekolicina prijateljica i ja na istom baletskom štapu, kod iste profesorke Sneške, vežbamo iste baletske tehnike pa Prokofjeva poznajemo kao vi Njegoša, dobro, neki više Prevera ili eto, Dilana, a Šostakoviča na neki način poznaju svi koji gledaju filmove jer je njegova muzička inteligencija i genijalnost, iako još uvek neprevaziđena, oteta iz rezervata visoke i elitne kulture, pa se današnji (nazovi) kompozitori filmske muzike otimaju oko njegovih motiva i koriste i prodaju pod svojim imenom uzduž i popreko Holivuda. Kada je filmsku muziku pisao za Ajzenštajnove filmove, eto, baš te 1928, Šostakovič ju je sam potpisao. Kjubrik je već pred sobom imao čitav beskrajno veliki Šostakovičev opus iz koga je mogao da bira svoje skorove.
 
Kako počinje Šostakovič doznajem da sam nestrpljivo čekala ovaj koncert više nego bilo koji drugi upravo zbog razorne moći polifonije i disonanci i da one savim sigurno pripadaju duhu tih 1920-ih godina koje su na neki način bile vrlo destruktivne po tradicionalno kulturno nasleđe, moralne konvencije i ustaljene estetske kanone. Filharmonija odmah razara. Osećam se kako nastajem iz početka i kako se sa mene, kao u nekom skulptorskom ateljeu, odvaljuju tvrde ljušture kalupa i izlivam se nova. Otvaram posle nekog vremena oči, gledam salu oko sebe i vidim da je Kolarac u oblaku prašine, čitav pod je prekriven odvaljenim komadima kalupa koji spadaju sa nas. Od disonantne provokacije otpadaju titule, otpadaju zvanja, profesije, predubeđenja, ideologije, moralni kodeksi, postoji samo snažna unutrašnja stvarnost kao trag emocije i izraza. Neverovatno je da je za nas ovaj zvuk još uvek nov, još uvek je provokacija, još uvek je potrebno da se rasplinemo da bi proširili svoj spektar čulnosti, još uvek smo mi taj medij na čijim će se reakcijama formirati još nepoznata estetika, još uvek ovaj zvuk nismo sasvim smestili u svoje zvučne fondove, još uvek nas Prokofjev i Šostakovič čekaju ispred svog vremena, strpljivo.
 

 
Šostakovičev Koncert za violončelo i orkestar br. 2, pisan je 1966. godine, u trenutku kada se poslednje utopije boljeg novog sveta rođene 20-ih raspadaju pojavom studentskih pobuna u Parizu, Njujorku, pa i Beogradu 60-ih godina.
 
Represiju tog periodu je veoma slikovito opisala u svojoj autobiografiji Galina Višnjevska, sopranska diva, i supruga čeliste, dirigenta, profesora i velikog Šostakovičevog prijatelja Mstislava Rostropoviča, kome je Šostakovič i posvetio ovaj moćan koncert.
 
Vratimo se ipak, prvo u poreklo ovog koncerta, u 1928. godinu, možda najlepršavijem periodu kada filozofski stavovi, umetnički pravci i duhovnost umetnosti kao povetarac duvaju iz Rusije ka Evropi, prema Americi i nazad, iz Japana ka Evropi. Možda jedinom istorijskom periodu kada umetnost nije bila utilitarna i kada je postojala isključivo sebe radi, radi izraza, prelazila iz jedne discipline u drugu, pesnici su slikali, slikari pisali, arhitekti režirali, Kandinski komponuje slike, umetnik svojom reakcijom menja društvenu realnost i postaje tako delo za sebe.
 
Nekako sam malo i zaljubljena u tu 1928. koja je kao neki heroj i vitez koji nas je, kao kulturu, do dana današnjeg oslobodio nametljivih i dominantnih motiva tradicije i udahnuo u civilizaciju novu mladost.
 
A 1966. godine, Šostakovič je napisao Koncert za čelo koji je još uvek ispred svog vremena i mislim da je najuzbudljiviji koncert koji sam do sada čula. Ta 1966, nije bila ni malo lepršav period već potpuna suprotnost.
 
„Majstor i Margarita“ koju je Bulgakov započeo još 1928, biva štampana tek sad ali na zapadu i Mik Džeger je čita u dahu i po njoj piše “Sympathy for the Devil”, Staljinova ćerka beži iz Sovjetskog Saveza preko Indije na zapad na kom će te iste godine biti ubijen Če Gevara, Malkom Iks, Kenedi i Martin Luter King, a Čaušesku je tek stigao na vlast.
 
Džon Lenon rezignirano tvrdi: „We [Beatles] are more popular than Jesus.“
 
Mstislavova supruga, operska diva Galina Višnjevska prvi put dobija priliku da gostuje na turneji koju započinje u Sarajevu i sa koje se te godine vraća u jezivu političku klimu Sovjetskog Saveza, Solženjicin je pušten iz Gulaga, dom mu pružaju Mstislav Rostropovič i Galina da živi kod njih i piše svoje ispovesti u „Arhipelag Gulag“ i druži se sa Šostakovičem.
 
Raspolažem sa još mnogo podataka ove bliske prošlosti koju više volimo da pamtimo po glem roku, Hendriksu, Bouviju, Igiju Popu, Dženis Džoplin, revolucijama, odbijanju Muhameda Alija da ode u Vijetnam i tu ću zastati jer je sasvim sigurno da je ova godina vaš zapadni dom i adresa, s obzirom da ste je živeli i znate je bolje od mene.
 
Pričaću vam, umesto toga još o sledećoj večeri posle ovog koncerta. Koračala sam opet Dorćolom da ga sretnem, nisam ga još ni ugledala a već mi je nedostajao. Obuzimao me je neki paralelni intenzitet između čežnje za njegovim prisustvom i istovremene patnje zbog njegovog odsustva. Njegovo prisustvo će napokon dati lice i život mojim fantazmima, idealima, čuvstvenim, akustičnim, akumuliranim tokom kratke odvojenosti od njega koja mi je delovala kao večnost ali što sam se više držala tih idealizovanih projekcija to mi se činilo da koliko god brzo koračala ka njemu postajem sve udaljenija, odsutnija, osamljenija, otuđena od bilo kakvog kontakta sa stvarnošću, posebno od bilo kakvog kontakta sa njim. Hodala sam još brže, valjda me je hvatala strepnja da će njegovo prisustvo samo intenzivirati moju odsutnost, da će raskrinkati da sam još uvek tamo sa svojim Majakovskim, Stravinskim, Bunjuelom. Nije mi, međutim, lupalo srce zbog tih fantazija, ni o sebi ni o njemu, ni o njima, već upravo zbog njegove posebne moći da ih sve redom razbije i oslobodi me njihove neodoljive čari. Da, to je on radio, razbijao je moje idole! Bio je posebno talentovan da ih svojim humorom rasprši kao što se, recimo, vino rasprši iz punih usta kad neplanirano puknete od smeha i polijete svoje sagovornike. On bi čak i recitovanje „Oblaka u pantalonama“ u dahu i šapatu, doživeo kao opširnu vremensku prognozu. Eto, našla sam mog heroja, moju 1928, razornu moju disonantu zbog koje ne živim više u 1928. godini i zbog koje sam se preselila u sadašnjost. Verujem da i vi imate te vaše voljene odmetnike koji prevrću očima kad kod vas osete to strahopoštovanje prema vašim božanstvima, i priznajte da vas to zasmejava.