Bilo je slobodnih mesta, jer nije bio petak. Na bini su bili svi na broju. Tokom celog dana, nisam se osećao baš najbolje, naročito posle ručka. Malo je nedostajalo da se izvinim kome treba i ne pojavim.
 
Na koncert sam stigao s drugaricom. Ona ima belu kožu, žutu kosu i zove se Sonja. Te večeri  na rukama imala je rukavice od tila, s crnim detaljima, preko belih šaka s crnim noktima.
 
Šimanovski: Koncertna uvertira op. 12
 
Bilo mi je sve lošije. Muzika me je nosila dalje u slabost, pojačavala je sve što sam osećao, jedva sam izdržao. Da sam bio dobro, bilo bi mi još bolje, ali nisam, pa mi je bilo gore.
 
Sonji se dopala uvertira.
 
Đ. Solima: Narodne priče za violončelo i orkestar
 
Nisam ništa očekivao, osim da se nekako dokopam kreveta. U programu sam pogledao koliko će sve da traje i nisam našao utehu, sve mi je bilo predugačko. Na binu je izašao čovek s violončelom i dva gudala, pristojno odeven, mada ne u skladu s ostalima. Seo je i počeli su. Nisam znao ko je on, nisam čak bio siguran ni kako se zove instrument koji izvire iz njega, ali sam ga odmah čuo. Nije zvučalo kao da je počeo od početka, delovalo je kao da ga je neko prekinuo, pa je nastavio. Dok je prilazio mestu gde će sedeti, moglo je da se misli o njegovoj garderobi, o dva gudala, mogao je čovek da misli o čemu god hoće, ali kad je počeo da svira, ona sala se napunila toliko da nije bilo mesta ni za jednu misao, ne moju. Nisam mu se odmah pustio, ali njegova sila boga nije molila, pa ni mene. Vodio me je lako, i nismo napustili granice mog tela. Vodio me je brzo, munjevito, nije mi ostavljao vremena za razmišljanje, samo mi je pokazivao koja sve mesta postoje u meni. Ponekad je svirao brzo, prsti su mu leteli po vratu instrumenta, ali često i nije, cvilio je tugom i radošću svačije duše kroz gudalo, žice, rezonantnu kutiju, mikrofon i zvučnike. To što je izabrao baš violončelo ili ono njega, to sigurno nije mnogo važno, mada bih se zakleo da nije moglo drugačije. Mnogo je detalja koji su bili neobični u vezi s tim čovekom, njegovom pojavom i ponašanjem na bini, ali sve je bilo običnije od njegove muzike. Dok je svirao, dok je svirao zajedno sa orkestrom, sve vreme sam se nadao da će uskoro da prestane i da neće nikad prestati. Nije mi bilo ni dobro ni loše, bilo mi je tako kako mi je bilo. Kad su završili aplaudirali smo. Neki su ustali. Nismo ga pustili bez bisa. Odsvirao nam je još nešto. Opet smo aplaudirali i na kraju smo ga ostavili na miru.
 
Sonja je bila prisutna.
 
Rekao sam joj da te večeri više ne želim da slušam muziku, da ću je sačekati u klubu dok se ne završi koncert. Nije mi se više slušala muzika i gotovo. Nisam hteo kući, nisam imao posebne želje, osim da mi ništa ne remeti nemir i spokoj koje mi je poklonio taj čovek. Lako je ponela svoje belo telo kroz hol, na ulicu, pa u klub Filharmonije, gde smo seli.
 
Smetana: Moja domovina (odlomci)
 
Izvinio sam joj se što nismo ostali, a kroz nju i orkestru. Izlazak pre kraja nije imao nikakve veze s narednim kompozitorom, ni izvođačima, kao što se već razume samo po sebi.
 
Skoro odmah za nama došao je i taj čovek, Đovani. Sa sobom je nosio kofer s instrumentom. Pio je pivo i telefonirao. Sigurno ima nekog negde, u Italiji ili već gde mu je život smislio. Zamalo da mu ne priđem, i ne bih mu prišao da se nije tako namestilo, ali jeste, izlazili smo iz kluba u isto vreme, pa sam nežno lupio šakom njegov bordo kofer i rekao mu na engleskom – Hvala. – Odgovorio mi je na engleskom – Molim. – Kasnije te večeri, posle svih situacija u koje smo upali u međuvremenu, sreli smo i njega, u kafani koja radi bez prestanka. Nismo se družili s njim, ali smo opet bili na istom mestu, baš na tom koje se nikad ne zatvara.
 
Kad smo se rastajali, Sonja mi je rekla – Nismo se provodili večeras, živeli smo, mada smo se odlično proveli.