Rekli su mi da isključim mobilni telefon i da ne smem da snimam, ni video ni audio. Poželeli su mi prijatno veče, pa su me poveli.
 
Prvo su me pazili, nežno su mi se obraćali, govorili su mi da nije sve baš najbolje, ali da nije ni najgore. Naglasili su mi da to nije nikakva uteha, ali da mi uteha nije ni potrebna. Pošto sam se zgranuo na takvu tvrdnju, rekli su mi da uteha ne postoji ali da će se stvoriti istog trenutka, ako im objasnim kakvu tačno pomoć očekujem od nje. Nisam uspeo ni da se približim objašnjenju pa su me poveli dalje.
 
Vodili su me na skijanje. Sneg je bio dubok, suv i rastresit. Netaknut. Skijama i cevanicama sam krčio puteve. Onda su mi dali da plivam. Nisu me odveli na more, plivao sam u slatkoj vodi, u ograđenom prostoru. Nije to bio bazen, ali je bilo ograđeno, osećao sam to.
 
Prebacili su me u samicu, na doživotnu robiju, u trenutak kad kroz prozor slušam proleće koje više nikada neću videti.  Produžavali su mi taj trenutak, jedan te isti, dok se nisam pomirio s rešetkama na prozoru, dok nisam oprostio i sebi i njima, i baš u tom trenutku su nestale.
 
Odmah su me smestili u trenutak kad čekam da počne život, u sve trenutke u kojima sam to radio. Ostavili su me tamo dok nisam odustao od čekanja, pa su me pretvorili u potok. Tekao sam niz planinu u nadi da ću postati moćna reka. Žuborio sam veselo i nadao se. Dugo nisam postajao reka pa sam na kraju prestao da se nadam. Čim sam prestao, ugledao sam svu silu svoje vode, i sve živote koje svojim tokom dajem i oduzimam. Onda su me odveli u more, da u njemu nestanem.
 
Nestao sam i u nepostojećem stanju su me držali dok nisam razumeo da me nema i osetio da sam svugde. Slušao sam život, i čuo sam ga, skoro isto tako jasno kao što sam čuo i smrt.
 
Živelo se i umiralo te večeri, kao i svake druge večeri, samo se malo bolje čulo.