Footfalls echo in the memory
Down the passage which we did not take
Towards the door we never opened
Into the rose-garden.
T. S. Elliot

Tako mi je bilo, kao što je rekao Tomas, dok je svirala plavuša. Plavuša se zove Antje Vajthas, svirala je Bramsa, a jedna druga plavuša je stajala malo ispred mene. Bio sam s dve plavuše na koncertu, jedna je svirala a druga slušala. Ja sam i gledao i slušao. Bio sam tako pozicioniran da mogu da vidim obe, jednu kako svira, drugu kako sluša. Bio sam šokiran, bio sam u šoku, bio sam u odličnom društvu, živeo sam kao car. Jednim okom sam gledao prvu, a drugim drugu. Obe sam slušao, jednu kako svira, drugu kako diše. Bilo mi je lepo i znam da to nikome ne znači mnogo, ali meni znači, jer je meni bilo lepo. Tako je to s ljudima, znači im ono što su videli, čuli i razumeli.

Dok je jedna svirala, dok sam drugu slušao, dok su se preklapale u mojim mislima, dok sam zamišljao sve što sam zamišljao, dok sam razmatrao različite mogućnosti ili ono što liči na mogućnosti, znojio sam se. Znojila se i plavuša koja je svirala, po dlanovima. Brisala je dlanove o crnu, po meri skrojenu, crnu večernju haljinu. Cipele ne znam kakve je nosila, nisu se videle jer je haljina padala preko njih, u meri u kojoj haljina treba da prekriva cipele. Sigurno su bile odgovarajuće, jer je sve što se nje tiče bilo upravo onakvo kako treba da bude, u skladu sa mojim presudama koje su verovatno samo meni važne, ali su ipak presude.

Bio sam na koncertu, slušao sam i gledao i čuo sam stihove koji se ponavljaju kao refren, Tomas Eliot je odjekivao u akustičnoj dvorani a ja sam mirno sedeo kao da se ništa ne dešava, slušao sam, gledao i plakao. Bio sam u mraku, mogao sam da pustim suze da žive kako im je volja. Volja im je bila da mi pune oči do krajnjih granica izdržljivosti površinskog napona tečnosti, a da se onda bezbrižno slivaju niz moje obraze, nežne i nevine kao prva jutarnja rosa, nehajne kao dve moje plavuše, u pristojnoj atmosferi precizno projektovane dvorane, u bezbednosti mraka. Slivale su se kao najbolje drugarice, jedna za drugom, kao rođene sestre, kao da su se držale za ruke, i držale bi se, da su ih imale.

Kao da je bilo nekad, kao da je bilo tu, kao da čujem svoje korake, dok hodam putem koji nikada nisam prešao, kroz vrata kroz koja nisam nikada otvorio, u baštu ruža. A nisam ih čuo, jer ne žalim ni za kakvim koracima, ma kuda vodili. Ipak, plakao sam, jer se slivanje suza niz obraze tako zove, reklo bi se bez razloga. Taj razlog mi nikad nije pao na pamet, zato što nema razloga. Nisam plakao zbog svojih propuštenih koraka, jer ih nemam, ili ih se ne sećam, što je isto.

Plavuša koje je svirala nije sve vreme svirala, jer nije uvek vreme da se svira, čak ni kad je čovek solista ispred simfonijskog orkestra. Dok nije svirala, svirala je malo više nego kad je svirala. Svirala je telom, gudalom i violinom koji se nisu dodirivali, bili su udaljeni zauvek, tako je izgledalo, a ona je svirala telom, pratila je orkestar preciznim, slobodnim pokretima tela, iz oba ramena. Gudalo i violina su pratili sviranje bez zvuka, mirno. Gudalo i violina radili su sve što je bilo neophodno u tom trenutku, jer ih je ona tako zamolila, zamolile su ih i jedna i druga plavuša, lepo su ih zamolile, i poslušali su ih, radile su sve što je bilo neophodno da se i srećan čovek raspadne od tuge.

Nisam se raspao ali sam uživao u prividu raspadanja od tuge, jer bez tuge teško živim, ali mi je više nego dovoljno da budem tužan ponekad, kad odem nekuda, samo da ne budem tužan kad sam sam, ili samo da budem tužan kad sam sam, jedna od te dve verzije je ona koju skoro sasvim iskreno dajem ljudima koji nisu ja.

Plavuše su bile kao sa koncerta, bele i lepe, žilave i nadrkane, kao violina i gudalo, kao ti i ja, kao patka na Savi, kao podmornica u Vardaru, kao na straži, kao deca, kao da nisam piškio, kao da sam slučajno plakao, kao da sam sanjao nečiji san.