Dvadeset hiljada ljudi je na četrdeset stepeni celzijusa došlo da čuje koncert klasične muzike na prašnjavoj poljani na Novom Beogradu.

Zvuči kao scena koja otvara naučnofantastični film u kome, nakon nekoliko minuta, ogroman svemirski brod usisava zemljane (Srbe) uz prizore panike i vrištanja.
Ali to se ipak desilo u stvarnosti, u Beogradu leta 2017 godine. I šta ćemo sad sa tim? Kako da procesuiramo tu informaciju? Možda ovako:

Ono što se desilo te večeri bio je spontani čin pobune i demonstracije volje protiv sistema primitivizma koji se uporno, preko dve decenije, trudi da uništi građansko jezgro Srbije i da nam domovinu pretvori u zajednicu primitivaca koji evropsku kulturu i vrednosti čuju samo u ehu koji se odbija od Alpa i Karpata. Ali izgleda da im, pored sve moći koju imaju, taj naum nekako ipak ne uspeva. Izgleda da su Srbi utkali te vrednosti u svoj korpus već po odlasku Turaka i da ih se čvrsto drže čak i kada toga nisu svesni.
Većina nas veruje da smo zemlja primitivaca u kojoj svi slušaju narodnjake. Potrebno je da počnemo da verujemo da zaista nije tako i sve će biti lakše. Kao da ne verujemo sopstvenim vrednostima i skloni smo da poverujemo onome čime nas truju mediji. Nije lako odupreti se tom pritisku, ali evo malo argumenata za optimizam.

Našu tezu ćemo postaviti empirijski, onako kako to čini nauka. Ukoliko uzmemo u obzir merljive tržišne parametre jednostavno ćemo doći do zaključka da se u Srbiji manjinski slušaju narodnjaci i svi njegovi derivati. Merljivi podaci su sledeći: broj radijskih stanica koji emituju stranu muziku daleko prevazilazi broj onih koje emituju ovu drugu. Broj prodatih karata za koncerte strane muzike, festivale, jazz koncerte i koncerte klasične muzike pomnožen sa cenom karte daleko prevazilazi ukupnu vrednost koncertnog poslovanja svih naših narodnjačkih zvezda uključujući i tezge po inostranstvu (koje, uzgred budi rečeno, i nisu domaće već strano tržište). Takođe, broj prodatih nosača zvuka pomnožen sa cenom istih daleko prevazilazi tržište domaćih nosača zvuka. I, konačno, prihodi koji se ostvaruju preko kolektivnih organizacija govore u prilog tome da su narodnjaci u Srbiji manjinska muzika koja se najčešće konzumira uživio, na proslavama veseljima itd. Ali toga ima u svakoj kulturi. Kad ljudi popiju, onda na površinu izlaze neke druge vrednosti. Muzika tada prestaje.

Možete reći da je ovo što pričam iluzuija. Ali nije! Ovo što pišem iznosim na osnovu dvadesetogodišnjeg iskustva i sa pozicije koju imam u ovdašnjoj muzičkoj industriji, gde imam uvid u parametre svih pomenutih tržišnih pozicija.

Iluzija je ono što kao realnost predstavlja “tamna strana” koja ima par emisija na televiziji u koje može da dođe svako ko nešto plati. Ti isti veoma lako i bez stida plaćaju da neprestano budu prisutni u novinama i da nam kreiraju iluziju da su jako popularni i važni, te da cela nacija gleda samo šta oni rade. Da je tako i da ih narod stvarno “obožava” svaki od tih aktera bi bar jednom godišnje mogao da napuni Arenu uz pristojnu cenu karte. Ali to se ne dešava. Niko od njih – osim par izuzetaka – nije u stanju da proda ni hiljadu karata, ali zato mogu da izdvoje par stotina evra da budu u emisijama kablovskih televizija i jeftinim novinama. To je iluzija!

Ako je Punk bio umetnost pobune, onda je Beogradska filharmonija to artikulisala na najbolji mogući način, vratila nas u realnost i svima stavila na znanje da treba da otvorimo oči i izborimo se za svoje vrednosti – one u koje iskreno verujemo – a ne u ono što nam se servira. PUNKHARMONIJA! Nije ni čudo što direktor Tasovac ima punk frizuru.

Objavljeno u Blicu, dodatak POP & Kultura