Obula sam japanke i slušala Čajkovskog. Poljana je bila puna cveća. Neki cvetovi su bili pupoljci. Oni su usisavali raskalašne taktove i ubrzano su rasli pod svetlošću koju su otkrivali. Bilo je i iskusnih zumbula, ruža i narcisa. Igrali su valcer. Uprkos razlikama, ujedinjeno su postojali u prostoru koji je lebdeo na metar i trideset centima od zemlje. Zajedno su se radovali životu baš tu.

Dozivali su me u njihov mehur sreće. Malo pre suptilnog krešenda Ravelovog Bolera bila sam na ivici da se prepustim muzici; zažmurim i dozvolim melodiji da me hipnotiše, da tonem i letim, kako dirigent zapovedi. Ali stvarnost je bila suviše lepa.

„E pa draga moja, izveo sam te na koncert najlepše muzike! Imamo i separe koji miriše na travu, možeš da ležiš dok slušaš orkestar!“, rekao joj je i poljubio je u rame. Ona se nasmejala, ispružila bosa stopala na ćebe i sklopila kapke spremno čekajući da se oslobodi silna magija zarobljena u srcima, gudalima, dlanovima i rezonatorskim kutijama na bini. Desetine hiljada duša, svuda oko mene, doživljavalo je istu ljubav prema muzici.

Imam teoriju da više ništa neće biti isto sad kad smo se svi konačno našli i prepoznali, kad smo najzad skupa posedeli i prostrujali. Ne može biti isto. Sada znamo da smo tu jedni za druge, a da je sva lepota umetnosti tu za nas.

Mnogo volim ovaj grad i ove ljude. Sve njih. Niko nije jeo. Svi su otišli kući nahranjeni.