Petak, 12.maj 2017.
 
Koncert Beogradske filharmonije, dirigent Vladimir Kulenović, violina Itamar Zorman.
 
Program: A. Vebern – Pasakalja, A. Berg – Violinski koncert, J. Brahms – Simfonija br. 4.
 
Unapred sam bila intrigirana ovim programom, jer Berg i Vebern na programu zajedno, u našim uslovima i za naše prilike, deluju kao ekvivalent dvema retkim egzotičnim pticama koje su se iznanada pojavile u nečijem dvorištu i rešile da se tu prošetaju i probivstvuju jedno nedelju dana.
 
Vebern i Berg, čuveni Šenbergovi učenici i svi zajedno konspiratori Druge bečke škole, predstavljeni su na ovom programu jednom pasakaljom (A.Webern, opus 1) i jednim koncertom za violinu (A.Berg). Simetriju tome i kontrateg predstavljala je Bramsova IV simfonija u drugom delu koncerta, čiji je završni stav takođe u formi pasakalje, stare barokne forme nalik temi sa varijacijama.
 

 
Probe sam provela diveći se kompozicijama po tome kako su struktuirane, kako je materijal prožet i ispreplitan, polifonim glasovima koji izviru i zamiru, pa se stalno iznova vraćaju u različitim kombinacijama, kao nekakve osavremenjene, pametne barokne forme. A u Vebernovoj Pasakalji – tri instant klimaksa, koji dođu i prođu tako brzo da nisam ni sigurna kako je moguće da se triput za deset minuta desi takva moćna katarza, skoro pa odjednom i takoreći ni iz čega! Pomislim  koliko Maleru na primer treba vremena da dođe do apoteoze – često i po pola sata! Zatim Bergova introdukcija koju čini serija sastavljena od tonova praznih žica na violini (pametno, pametno!),  zatim kompozitorova detaljna uputstva u štimu i partituri,  svaki zvuk na svakom instrumentu fantastično zamišljen i artikulisan – kakav štreber je bre bio ovaj Berg!
 
A kad malo bolje pomislim – i violinista izgleda kao jedan ultra štreber! Nije ni čudo…. Čekaj malo – mora biti da sam onda I JA totalna štreberka, kad sam se toliko unela u kompozicije Druge bečke škole! Čist intelektualizam, a da l’ išta pored toga?
 

 
Međutim – međutim! Ono u šta sam se ja unela se u suštini ne razlikuje od emotivne reakcije na standardni repertoar jednog simfonijskog orkestra – jer Druga bečka škola je logičan i dosledan nastavak iste one tradicije koju mi nazivamo klasičnom muzikom – prvu Bečku školu činili su niko drugi nego Hajdn, Mocart i Betoven. Neko je negde rekao da su Šenberg i Vebern mnogo tradicionalniji kompozitori od na primer Prokofjeva – jer Prokofjev samo imitira ono kako se u istoriji muzike pisalo, dok Šenberg nastavlja tačno tamo gde su pre njega stali.  Vebern i Berg toliko čvrsto stoje na tim prvim bečkim osnovama, da pričati o tome kako je moderna, dvadesetovekovna muzika odvojena od slušaoca, tradicije, emocija i zanosa kasne romantike, nikako ne pije vodu – svakako ne u njihovom slučaju. Vrlo moguće da se Vebern baš ugledao na Bramsa kada je odlučio da komponuje svoju Pasakalju po ugledu na onu iz finala IV simfonije.
 
Zašto onda Berga i Veberna ne čujemo češće na našem Kolarčevom podijumu?
 
Za mojih 12 godina u orkestru, Veberna smo svirali samo jednom pre večeras, i to komad iz njegovog veoma ranog, impresionističkog perioda, koji čak ne nosi ni broj opusa. A od Berga – baš ništa.
 
Večeras je Violinski koncert Albana Berga odsviran sa takvom dubinom i razumevanjem, da je solista (za kojeg se ispostavilo da je samo naizgled štreber) Itamar Zorman, zahvaljujući svojoj smirenoj i superiornoj muzikalnosti, uspeo celu salu da ubedi u romantiku ovog intelektualnog, serijalnog dela! A romantike i emocija je bilo na pretek – makar isto toliko koliko i u jednom tipičnom devetnaestovekovnom koncertantnom delu.
 
Pa onda, pitate se, da li se retka egzotična ptica iznenada pojavila i rešila stvar? Ne pominjem ovu pticu baš slučajno – upravo tih dana tokom pripreme za koncert, u bašti moje mame našao se i prošetao jedan paun. Cele nedelje se družio sa komšilukom, spavajući po krošnjama i krovovima i hraneći se nekakvim semenjem koje su mu tako ad hoc iznosili.
 
I onda je opet odleteo u nepoznatom pravcu – društvo za zaštitu životinja je pokušalo da ga uhvati, bezuspešno kažu – a i da su ga uhvatili ne bi znali šta s njim da rade, pošto se niko nije prijavio da mu nedostaje jedan paun. A on, onako naizgled nežan i nesnalažljiv, skakuće od bašte do bašte, vešto izbegava kučiće, hopne malo po krovu, malo po ulici, sam sebi dovoljan, opstaje i traje! A nama je na distanci, onako lep i privlačan.
 
I sada kad je otišao, mislim se, nije ništa bogznašta rešio, ali je zato celom komšiluku probudio znatiželju, udahnuo malo života i ostavio po koje šareno pero.