Ići na koncert ili ne! Dilema izgleda besmislena za nekog ko zna šta će zateći u Dvorani Kolarca. Ali život donosi mnoga iskušenja, ovaj potpisnik nije profesionalni muzički kritičar koji ima obavezu da pokrije sve važnije muzičke događaje (a takvi  kritičari, sem jednog izuzetka, ženskog, nestadoše u pometnji naših medija).
 
U čemu onda bejaše moj problem prošlog petka? Kako sam megalomanski svaštar, bilo bi mi potrebno 48 sati dnevno da pokrijem sve važne izazove oko nas. I, što je još presudnije, prethodnih desetak noći sam širokih zenica proveo na suncem obasjanim terenima Melburna, prateći najbolje tenisere sveta (nisam od onih koji gledaju tenis samo kad igra Novak, pitanje je koliko takvi stvarno uživaju u ovoj čarobnoj igri).
 
Premda sam u dnevnom ritmu noćna ptica, ova ponoćna bdenija su me prilično dotukla, te sam se pitao da li ću odista imati punu koncentraciju da pratim koncert Beogradske filharmonije. Svaki umetnički doživljaj nameće određeni ritual, ali čovek može da čita knjigu u krevetu (moj slučaj), pa da je odloži kad oseti premor, ali u koncertnoj dvorani nije ugodno osećanje kad primetiš da ti pažnja izmiče.
 
Zbog Verdijeve uvertire za operu „Moć sudbine“ ne bih se baš polomio, drugi klavirski koncert Šopenov slušao sam više desetina puta sa najpoznatijim izvođačima (većinom na „Mezzu“ ili sa snimaka). Ovde me je kopkalo gostovanje meni nepoznate solistkinje, lepo je proveriti šta novo ime donosi. Prelomila me je svita (izbor odlomaka) iz baleta „Pepeljuga“ Sergeja Prokofjeva. Dođoh posle zamašne doze neskafe i – veliko uživanje, čemu kriti.
 
Te večeri je za dirigentskim pultom bio ruski dirigent Aleksandar Vedernikov, na kablovskom programu „Mezzo“ sam pratio nekoliko njegovih izvođenja, a sada se potvrdilo da u ruskom  muzičkom prostoru ima sijaset vrsnih dirigenata, koji predvođeni harizmatičnim Valerijem Gergijevim zaokupljuju najvažnije muzičke događaje na Zapadu, gde već podugo vladaju ser Sajmon Retl, Metropolitenov šef Džejms Livajn, i tek poneko mimo njih.
 
Rečeni Vedernikov je potvrdio visoki ugled, sa očekivanim autoritetom je Filharmoniji dao priliku da se razmahne gde treba, i priguši silinu kako dolikuje. Ako još koji put dođe u goste, eto me tamo.
 
Verdijeva uvertira je uobičajeno dramatična, melodična kako ovaj majstor ume da to postavi, dobar uvod za ono kasnije.
 
Drugi Šopenov klavirski konert nam je predstavio novu pijanističku snagu koja u nekim muzičkim centrima već ima svoje aficionadose. Liz de la Sal (26 godina), okrunisana nizom priznanja, predstavila nam se ne samo kao veran tumač Šopenovog pijanizma, već je donela jednu strastvenu lakoću, koja se najpre osetila u tihim deonicama koje su imale odzvuke mazurki i poloneza, što je Šopenov veliki doprinos svetskom pijanizmu.
 
Vedernikov je sa orkestrom znao da se povuče kad zatreba, a potom da u snažnijim deonicama zaokruži ovo popularno delo. Iako sam ovaj koncert slušao u mnogim poznatim varijantama (Rubinštajn, Aškenazi, Arau, Kisin, tu stajem), umeće gospođice de la Sal uz takvo raskošno okruženje s razlogom je podiglo atmosferu u dvorani, do usijanja.
 
I desilo se nešto što retko biva na velikim koncertima. Solistički  bis pre pauze, Debisijev Prelid, fantastično izveden, eto ideje da ona dođe sa resitalom (to je lako reći, šta me košta).
 

 
I sad dolazi kruna večeri. Retko sam imao prilike da čujem neko delo Sergeja Prokofjeva, on  je ostao u senci svojih velikih savremenika, Stravinskog, Rahmanjinova, Šostakoviča, barem u mom skokovitom praćenju muzičkog univerzuma. Ovog puta nam je predstavljen odlomcima baleta „Pepeljuga“,  napisanog tokom Druge svetske vojne. Ovo je za moju malenkost bila premijera, delo bogate imaginativnosti, fantastičnih zvučnih slika, dirigent i Filharmonija su nam pružili jedinstveni doživljaj.
 
Dok sam uživao u izvođenju, motalo mi se po glavi kako su ruski kompozitori, od Čajkovskog („Labudovo jezero“, „Krcko Oraščić“) do Stravinskog („Posvećenje proleća“) načinili  muziku za balet koja se s podjednakom ubedljivošću izvodi i kao samostalno koncertno delo, dok na zapadu ima malo baleta koji tu varijantu izvođenja mogu da izdrže. Nešto se ne sećam da bi neko imao hrabrosti da izvede partituru za proslavljenu „Žizelu“. Dobar povod za razmišljanje.
 
Prokofjev je napisao moćnu partituru i za filmski ep Sergeja Ejzenštejna „Aleksandar Nevski“ (1938). Nekoliko puta sam gledao ovo remek-delo, ali muzika je na kinotečkim kopijama (mono) samo nagoveštavala kakvo se grandiozno izvođenje krije u pozadini. Možda ću jednog dana čuti ovu partituru i na koncertu, bez filmske slike naravno.
 
I sad jedno važno pitanje koje me godinama muči, zato koristim ovu priliku da  ga iskažem. Svi veliki filharmonijski orkestri, a potpuno nacionalna muzička tela, svoja izvođenja ostavljaju na video snimcima (od toga se program „Mezzo“ i sastoji), ili na trajnim zvučnim zapisima. Poslednjih dvadesetak godina (nisam siguran kad je saradnja pukla), naš nacionalni medijski servis RTS gotovo da ne snima niti zvučno beleži koncerte Beogradske filharmonije. Verovatno je reč o izbegavanju obaveze da se ovo pravo i plati, ali taj aspekt problema me ne zanima.
 
Siguran sam da naša kulturna sredina zajedno sa Filharmonijom strašno gubi što desetine sjajnih koncerata odlaze u etar, u pamćenje, bez vidljivog traga, za nas i buduće generacije.
 
Neki kompromis se mora naći, jer obe institucije, RTS i BF, su na državnom budžetu.
 
Očekujem da se ovo bolesno stanje uskoro povoljno razreši, jer kad gledam RTS i slušam tri radijska programa, postoji samo njihov Simfonijski orkestar, dok se Beogradska filharmonija ne pominje ni u najavama kulturnih zbivanja, gde se baškare i mnoge drugorazredne kulturne zgode i svetkovine (pod navodnicama, naravno).