Da li ste se nekad zapitali kad počinje jedan koncert? Jer, istina je da on nikada ne počinje u ono vreme koje je naznačeno na programu ili na kartama. Za nekoga ko uređuje program sezone on može početi mesecima pre zakazanog termina, u promišljanju, dogovorima, kompromisima i uspesima pregovaranja. Izvođači, dirigenti, solisti – oni godinama ulažu u sebe, pronalaze svoj zvuk i grade repertoar. Koncert o kojem mi ovde govorimo, „petkom u 8“, oni će spremati (kako glavom, tako i prstima) od momenta kada je on dogovoren i pribeležen u rokovniku urednika programa. Publika pravo uzbuđenje počinje da oseća onda kada otpočne spremanje za koncert u popodnevnim časovima. U pitanju je, svakako, poseban ritual odlaska na koncert.
 
Koncert iz ciklusa Za zaljubljene koji smo imali priliku da slušamo u prošlog petka za mene je počeo u petak prepodne. Igrom slučaja, našla sam se na Kolarcu za vreme probe Filharmonije. Protrčavši jednom pored sale čula sam deo Verdijeve uvertire. Zastala sam, htela da nastavim da slušam, da proniknem dublje u zajedničko orkestarsko muziciranje i čujem šta im ide, a koji deo kompozicije će ponoviti više puta, sve dok ne ʻklikne’. Morala sam, međutim, da nastavim svojim poslom i vratim se tamo odakle sam došla. Sledeći put kada sam se obrela ispred vrata velike dvorane začula sam klavir i bez greške prepoznala Šopenov zvuk. Ovoga puta, shvatila sam da ne želim da slušam dalje. Umesto toga, odlučila sam se da se prepustim iščekivanju, još jednoj važnoj komponenti koju obuhvata pojam koncerta. Naslutivši da će izvođenje biti dobro, odlučila sam da ʻmagiju’ ostavim upravo za taj famozni trenutak kada će se Šopenov Drugi koncert obznaniti svima u sali, a ne samo meni, onoj koja u tom trenutku prisluškuje iza vrata.
 
Na satu je deset do osam, stojim u predvorju Kolarca, čekam društvo za koncert i posmatram ljude koji ulaze. Za njih je, bez sumnje, koncert već počeo. Pomenuti ritual mi se odigrava pred očima, štaviše, i ja sama učestvujem u njemu! Pozdravi, osmesi, „ostaviti kaput u garderobi ili ne?“, prepoznavanja… dug je put do sedišta. A onda počinje muzika. Dirigent Aleksandar Vedernikov i Filharmonija od prvog akorda držali su konce u svojim rukama. Publika je bila očarana energijom i poletom u izvođenju uvertire za operu Moć sudbine Đuzepea Verdija, italijanskog majstora ovog žanra.
 
Potom se scena namešta za izvođenje iščekivanog Šopenovog koncerta. Poznato je da je Frederik Šopen najveći deo svog opusa posvetio klaviru, sa samo dva ʻizleta’ u koncertantne vode. Pa i u tim delima, klavir je dominantan, obiluje šopenovskom briljantnom tehnikom, dok orkestru nije posvećena prevelika pažnja. Klavir je, za njega, bio gospodar instrumenata. Stoga, uloga soliste u ovim koncertima prepoznaje se kao vrlo zahtevna. Pri tom, nije zahtevna samo u tehničkom pogledu, već i u tome da solista mora da ispriča priču koju publika vrlo dobro zna, mora da ispuni očekivanja svih stručnjaka za Šopenovu muziku koji sede u publici, a opet, da pomeri granice taman toliko da ostane u sećanju. Liz de la Sal uspela je da nas zavede svojim izvođenjem. Prefinjeno, istančano i briljantno, sa puno ukusa, posebno se istakla interpretacija drugog stava koncerta. Nakon pauze, slušali smo odlomke iz baleta Pepeljuga Sergeja Prokofjeva i oživljavali poznatu bajku kroz zajedničko muziciranje uigranog i raspoloženog orkestra.
 
Muzika je utihnula, ali koncert se nije završio. Ostaje da zvuči u ušima, da se prepričava i opisuje, da se pevuši i zanjiše u ritmu odslušanih kompozicija. Za mene je, eto, koncert i dalje vrlo živ, i traje sve dok ovo pišem. Ne garantujem ni da će se završiti kada budu otkucane poslednje reči ovog teksta.