Dobro je što si bio tu na koncertu u petak jer za mene Betovenova Peta simfonija nije simfonija. Nije muzika. To je zvuk života i smrti, a pošto si ti stručnjak za te dve stvari, nekako sam se sigurnije osećao u sali. Kao kad kreneš svojim automobilom na dalek put, a suvozač ti je automehaničar. Nema brige. A ima i toga da si, osim što si stručnjak, ti istovremeno i Betoven, ali o tome ću ti pisati kasnije. Moram od početka.
 
Kad smo ušli u salu, ja još nisam znao da si ti taj automehaničar života i smrti, nisam ni razmišljao o takvim stvarima. Jedina mehanika koja me je brinula je bila kako da se ovako kabasti popakujemo u ona mala sedišta i redove: Ali, kad je počeo Mocartov Klavirski koncert u C-molu, sve mi se razmotalo pred očima. Uvek kad čujem Mocarta, bila to neka od njegovih zvučnih euforija ili mračni rekvijem, ukaže mi se jedna vrlo posebna Smrt. Onako, normalno, komplet opremljena, sa kapuljačom i poljoprivrednom alatkom, stoji i gleda prema meni, ali ono što ovu Mocartovu smrt čini drugačijom od bilo koje druge smrti je to što stoji obasjana suncem na sred šarene cvetne livade. Poptuno neprimereno. Mislim, nije mi problem da zamislim kako umirem na takvom mestu, ali ta silueta u takvom okruženju izgleda kao da uopšte ne treba da bude tu. Koliko se ja razumem u te stvari, Smrt se, otkad je sveta i veka, večito slikala u nekom polumraku, u hodnicima, pored zidova. Ovako na suncu samo čekam da kroz kadar prođe neka krava ili ovca. Ovaj Mocart nije normalan. E, tad sam te video. Moglo bi se čak reći da mi je Mocartova Smrt pokazala prstom na tebe, ali, hajde, da ne ureknem. Pomeram se s mesta. Uglavnom, uz taj zvuk u kom se smenjuju drama i euforija, radost i strah, maslačak i nož, bljesnulo mi je koji si ti u stvari ekspert za te stvari. Koliko čuješ svet oko sebe isto kao Mocart. Jer ti si se, Ivane, sa smrću tako često viđao da sam jedno vreme mislio da se zabavljate. I znaš šta me je posebno iznenadilo: kad sam se toga setio, puna sala na Kolarcu toliko se obradovala da su svi počeli da plješću rukama iz sve snage. A možda je to bilo zbog Mocarta. Ili tebe. I onda smo popušili po dve cigarete i otišli na Betovena. Mislim, znao sam šta me čeka. Nema tu bežanja. Jeste da si na pauzi promenio mesto i seo dole u neki skupocen red, ali kad počne Peta simfonija, nema čovek kud, kao mesni narezak. Tišina, jača nego inače, a onda dobro poznati udarci sudbine na Betovenova vrata. I ja opet vidim tebe. Ni tebi nije svejedno, brišeš znoj. Normalno. Ti dobro znaš ovaj zvuk. I bez violina, i bez tako lepo obučenog dirigenta, bez nota. Znaš kako je to kad ti sudbina pokuca na vrata. I gledam te tamo dole u parteru kako ti je sve jasno, i sine mi: pa ti si, Ivane, potpuno isto gluv kao što je bio Betoven. Zapravo, isto tako nisi gluv kao što nije bio on. Jer Betoven uopšte nije bio gluv. Problem je bio samo u tome što su zvuci iznutra umnogome nadjačavali sve zvuke spolja. Ti i Betoven ste neki rod, majke mi. Kad neko na asfalt tresne psovku, ti se sagneš i na isto to mesto zasadiš pesmu. E, Tokine, sad bih te opsovao, ali ne može se psovati na koncertu Filharmonije, nije red. I, evo, opet sam dobio aplauz.
 
Dok su naša kopita u žestokom stakatu odzvanjala Knezom, a bilo je već tri izjutra i pijan mlad svet je kovitlao nad pločnikom umesto jesenjeg lišća, bio sam prilično miran znajući da nas sudbine, tebe tvoja i mene moja, svakako čekaju u našim sobama na različitim krajevima grada, ali ćemo ovoga puta, ovako ošamućeni i nezgrapni, mi njima zakucati na vrata.