Dok mi u ušima još uvek odzvanja song Žana Valžana sa poslednje predstave Jadnika, već sledećeg jutra dolazim na prvu probu Harija Potera za decu sa Beogradskom filharmonijom. I sama sebi postavljam isto pitanje „Ko sam ja?“ Najavljuju me kao divu, zvezdu opere i mjuzikla, glumicu… naratora.
 
Ovo prvo neću da komentarišem – dive su davno izumrle, a titulu zvezde ne bih da delim sa onima koji se danas njome kite. Eto im, njima više znači. Operska pevačica sam ponajviše po obrazovanju, mada mi se još uvek nije ukazala prava prilika da živim od pevanja „iz stomaka“, kako to zovu moje novokomponovane koleginice. Mjuziklom nisam ni sanjala da ću se ikada baviti do Rebeke, a potom i Jadnika. Glumica nisam, a ipak me i Nebojša Bradić i Goran Marković stavljaju u svoje podele. I sada posle punih deset godina ponovo na istom mestu, ispred velikog, našeg najboljeg orkestra, ali „samo“ kao narator i „samo“ za decu. Mnoge „kolege“ glumci su mi odali počast na hrabrosti jer kažu da su deca najteža i najiskrenija publika.
 

 
A šta se to zaista promenilo za deset godina? Ja se sa stečenim iskustvom svakako osećam sigurnije i slobodnije na sceni. Orkestar je dobar, uživa u muzici koja je po strukturi i zahtevnosti u rangu njihovog „ozbiljnog“, klasičnog repertoara. Šale se i smeškaju u pokušaju da sami sebe sebe okuraže pred izlazak pred publiku koja ne ume da sakrije ako joj se program ne sviđa. A publika? Da li su se naša deca promenila za poslednjih deset godina? Da li smo uspeli da ih pokvarimo? Misle da je magični tržni centar u kome se kupuju čarobni štapići – Ušće; najdublje želje su im da imaju ajfon 6 i S7! Ne veruju da klarinet može bez Lignjoslava!  A opet veruju da metla kupljena za sto dinara na Bajlonijevoj pijaci može da leti, da zvuk harfe može da uspava troglavog psa, da magične reči koje unisono ponavljaju mogu da okamene dirigenta i otvore vrata dvorane. Veruju u bajke! I ja verujem sa njima!
 

 
Subota je. Već mi nedostaje da uzjašem metlu posle prve jutarnje kafe i uletim u salu punu malih (i velikih) vilenjaka.  Ja sam mali čarobnjak koji voli da priča priče velikoj i maloj deci, bilo da peva, glumi ili samo pripoveda. Izgleda da sam ih u tome ubedila! Nakon koncerata, deca su me pitala da li mi je ovo prava kosa, a kada ih je zanimalo da li sam muško ili žensko, tada sam im rekla “e, deco, sada sam stvarno u problemu”!