Prošlog petka u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine bili smo u prilici da prisustvujemo večeri engleske muzike – tri od četiri kompozitora čija su dela izvođena su Englezi, sva dela su nastala u Engleskoj, dok je orkestar vodila dirigentkinja Engleskinja. Kako se dela engleskih kompozitora ne izvode tako često na koncertima (kao dela nemačkih, francuskih ili ruskih autora, na primer), ovako postavljen repertoar predstavljao je pravo osveženje u odnosu na ustaljene programske šeme. Orkestar je kasnije, u toku večeri, svojim zvukom to i potvrdio.
 
Prvo delo nam je otvorilo taj svet kroz interpretaciju melodije Tomasa Talisa na Von Vilijamsov način. Tumačenje, odnosno reinterpretiranje renesansne muzike je jedno od obeležja opusa Ralfa Von Vilijamsa. Za ovu priliku uzeo je Talisovu melodiju (napisanu 1567. godine za Psaltir kenterberijskog nadbiskupa) kao osnovnu temu na koju je komponovao fantaziju za gudački orkestar. Orguljski zvuk koji je postignut podelom orkestra na tri sastava upućuje na crkveno poreklo melodije, ali i potencira njenu remedijaciju kojom je kompozitor postigao zanimljiv zvučni ugođaj oživljavanja rane engleske muzike.
 
Naredno delo bio je Elgarov koncert za violončelo koji je čelistkinja Žaklin de Pre svojevremeno svojom interpretacijom „uvela“ u red najpopularnijih dela klasične muzike. Ovoga puta, u nimalo zavidnoj poziciji interpretatora solističke deonice ovog popularnog komada našao se čelista Danijel Miler-Šot. On i dirigentkinja Džejn Glover uspeli su da pronađu svoj put i predstave nam Elgarov koncert na novi način.
 
Drugi deo koncerta činile su Koncertantne fantazije na Korelijevu temu Majkla Tipita i 102. simfonija Jozefa Hajdna. Tipitova kompozicija evocira končerto groso, barokni instrumentalni oblik u koji je kompozitor uspeo da unese svoj muzički izraz, duh svoga vremena, koristeći tematski materijal Baha i Korelija. On deli orkestar, kao što je i manir končerta grosa, i solistima poverava zahtevne deonice koje su sjajno izveli koncertmajstor Miroslav Pavlović, violinista Vladimir Veljković i čelista Nemanja Stanković.
 
Za kraj, kao višnja na tortinom šlagu, ostao je Hajdn koji je u ovo englesko društvo „upao“ sa 102. simfonijom, jednom od njegovih dvanaest Londonskih simfonija. Ova simfonija pravi je primer simfonije visokog, zrelog klasicizma u opusu autora koji je tom žanru dao novu dimenziju, i tako postavio solidnu osnovu za dalji razvoj ovog žanra (koji nalazimo u opusima Mocarta i Betovena, na primer).
 
Iako sa britanskih ostrva dolaze najveća imena svetske muzičke scene koja dominiraju (ili su dominirala) svetom popularne muzike, u „klasičarskim“ kuloarima često se može čuti da je Hendl najveći engleski kompozitor. Naravno, to se govori u šali, ali kako u glavni tok i razvoj muzike od Henrija Persla do Britna nije upisan gotovo nijedan engleski kompozitor, ima u toj šali i istine jer Hendlov boravak i učinak u Londonu nikako nije zanemarljiv. Upravo iz tog razloga je ovaj koncert mnogima mogao biti zanimljiv, ili je čak mogao biti kakvo otkrovenje, jer je svojom koncepcijom predstavljena esencija muzike ovog naroda kroz dela kompozitora različtih epoha, dela koja evociraju prošle epohe, a opet dela koja su geografski uvezana.