Svirao sam pred kolegama sa kojima živim. Negde jeste lakše jer su oni moji,  ali baš zbog toga imam još veću odgovornost zato što ih predstavljam. Strah je uvek prisutan, ali o njemu moraš da razmišljaš. Gledam na strah kao kategoriju koju uvek ukalkulišem u sviranje. Što pre shvatiš da ćeš uvek imati tremu, to su veće šanse da je nećeš imati na javnom nastupu. Verovatno je ona najprisutnija na prvoj probi, onda kroz rad lagano nestaje. Celu tremu, nervozu i frustraciju, potrošio sam do petka popodne,  i onda sam u 8.20 izašao na scenu, odmah sam osetio spokoj i podršku. Toplinu. I od dirigentkinje Ketrin i od kolega. Jako lep osećaj. Sinergija. Tako dobiješ dodatni motiv da sviraš što bolje.
 
Moj Rastko mi je dao savet pre nego što ću da izađem da sviram. Rekao je: „Tata, imaš dvadeset minuta sa Filharmonijom na sceni, treba da uživaš u svakom. Nemoj da gledaš da pobegneš što pre, probaj da uživaš tako da se nikad ne završi“. To mi je ispričao u pola sedam.
 
Kao koncertmajstor, u orkestru moraš da budeš tačka oslonca mnogima. Gledaju te. Ti si im orijentir. Ne smeš ti da se gubiš, ti moraš da budeš koncentrisan, da poznaješ dobro delo, da si u kontaktu sa dirigentom, sa solistom, da uvek znaš gde si. Ponekad su sola koje koncertmajstor ima teža nego deonice zbog kojih doputuje solista iz inostranstva da bi nastupio sa nama. Stalno se čeličiš, oštriš formu i duh. Ništa nije crno ili belo, ne može se reći da li je lakše biti solista ili koncertmajstor. Svaki izazov te čini boljim muzičarem i osećaš se lagodnije. Ono što je teško postaje lakše.
 
Kompozicija koju sam svirao, „Ševin let“ Von Vilijamsa, na početku mi uopšte nije bila bliska, čak mi nije ni prijala. Pitao sam se kako ću pronaći i izneti njen smisao. Kroz proces vežbanja mi je postajalo sve prijatnije, na kraju mi je žao što se završilo. Pročitao sam poemu Džordža Meredita prema kojoj je napisana, tako da sam se trudio da prenesem tu englesku atmosferu. Da se dočara pastorala ali kroz promišljanje spokoja i čistog uživanja. Mislim da smo zvučali baš jako dobro.
 

 
Ipak postoji neka dodatna vrednost koncerata kada neko od nas filharmoničara nastupa kao solista. Ličnije shvatamo te „porodične“ nastupe i uvek sam se trudio da za „naše“ damo malo više. Nakon sola, vratio sam se u publiku da slušam svoj orkestar. Solistički deo je završen, a život se nastavlja dalje.